Moj prvi susret sa Phnom Penhom bio je raskošni Norodom bulevar, kojim smo prolazili dok smo iz Sajgona putovali u Sihanoukville. Radovala sam se obilasku glavnog grada Kambodže, međutim ovako je izgledao povratak u isti.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=v7elc90ggeQ&w=600&h=338]Phnom Penh je azijska raskrsnica prošlosti i sadašnjosti, grad ekstremnog siromaštva i raskoši, šarma i haosa, tuk-tukova i lexusa. To je grad u kome te na svakom koraku čeka iznenađenje.
Ljudi mokre na ulici, tu spavaju, jedu, igraju karte… Deca gologuza sede nasred šetališta pored reke, a nedaleko od njih se održava javni čas zumbe. Čitave porodice spavaju na podu, ali važno je da u kući imaju televizor. Verovatno su tu i videli da treba da nose spuštene farmerke i emo frizure. Naravno, ništa bez mobilnog telefona.
Inače, Kambodža je zemlja sa 15 miliona stanovnika i 19 miliona mobilnih telefona, prema podacima iz 2012. (ako laže CIA, lažem i ja). Čak i deca koja prose imaju mobilne!
Ta scena uticala je da empatija, pređe u apatiju dok prolazim kroz Sisowath Quay. I pre nego što počnete da se smejete zbog naziva, da objasnim: to je široka ulica odmah uz reku i u njoj su s druge strane načičkani restorani, pabovi, hoteli, prodavnice… Posetioci su mahom turisti, mada ima i domaćeg stanovništva. U jednom od lokala, za koji sam najpre mislila da je francuska poslastičarnica, kada smo ušli videla sam da imaju živu muziku (bend se trudi da peva na engleskom), plazma televizore, klopu, stoni fudbal i evropske cene, pet dobro obučenih mlađih tinejdžera ostavilo je prilično novca na provod, iako je bio radni dan.
I da, Phnom Penh je svetski poznat po prostituciji, mada nije toliko glamurozno, ni transparentno kao u Amsterdamu. Ne postoji centralizovani Red Light District, ali se prodavačice ljubavi najčešće mogu naći u oblasti oko ulica 51, 130 i 136, koje se mahom normalne na već pomenutu Sisowath i vode ka Central Marketu. Tokom celog dana su tu, a posle 23h se svi opuštaju.
Organizovana prostitucija je naravno ilegalna, međutim bordeli su zamaskirani u salone lepote ili karaoke barove, ponekad imaju bilijarske stolove i tv na kome je sportski program. Ipak, nije ih toliko teško prepoznati. Piće sa ovim devojkama staje tri američka dolara, kraće druženje 10-20, a celonoćni provod 50 dolara. Zavisi od pregovaračkih sposobnosti mušterije.
Pojedine devojke rade samostalno, ali je druženje sa njima rizičnije, posebno ako imamo u vidu da u Kambodži, prema podacima od pre pet godina, živi 63.000 ljudi zaraženih HIV-om (više od tri hiljade godišnje umre). Ukoliko zamolite vozača tuk-tuka da vas odveze na ovakvo mesto, on će vam preporučiti najpre Vijetnamku jer su svetlije puti i tananije od Kmerkinja, što se Azijatama više dopada.
Generalno, prostitucija nije žigosana u Kambodži. Time se neretko bave devojke iz seoskih područja, koje imaju podršku svoje okoline, jer šalju novac kući.
Možda o Phnom Penhu ništa nisam znala pre ovog putovanja, ali sam znala da će me mučiti suočavanje sa mizarnom vrednošću ljudskog života.
Nepunih kilometar od svih tih bordela nalaze se bajkovita Kraljevska palata (Preah Barum Reachea Veang Chaktomuk Serei Mongkol), Srebrna pagoda sa 5.000 srebrnih pločica i predivna bašta na prostoru od 402m x 435m.
Na pitanje zašto se to srebro ne proda da bi se pomoglo velikom broju siromašnih lokalni vodič je samo odmahnuo glavom, a kada smo posetili Tuol Sleng Genocide Museum zamolio nas je da ga ne pitamo o politici. Pričao nam je kakve je strahote prošla njegova porodica za vreme vladavine Pola Pota, tokom koje je ubijeno (mahom obrazovanih) ili prebeglo skoro 2.5 miliona ljudi. Međutim, nije znao da objasni bit ideologije Crvenih Kmera.
Inače, nekadašnja srednja škola je bila zatvor za vreme vladavine Crvenih Kmera u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, a onda je pretvorena u Muzej genocida. Najjeziviji utisak sa celog putovanja. Možda gori nego Memorijalni muzej u Sajgonu. Prolazite kroz učionice pretvorene u minijaturne ćelije u kojima je na hiljade ljudi bilo mučki maltretirano, a zatim i ubijano na Poljima smrti. Vađeni su im organi na živo, zasecana koža na leđima i rane polivane vodom i solju, ceđena im je krv do smrti… Fotografije mnogih zatvorenika izložene su ovde, njihova odeća, lični predmeti, kao i brojne sprave kojima su brutalno mučeni.
Čak i da nije postavljena ova tabla, do smeha vam neće biti.
Na izlazu će vas ispratiti Bou Meng (73), jedan od 12 preživelih u zatvoru Security office 21, najvećem u Kampuchea Democratic. Za razliku od njegove supruge, Bou je preživeo jer je kao slikar bio zadužen da radi portrete Pola Pota. Danas prodaje svoju knjigu “A Survivor From Khmer Rouge Prison S-21”.
Kada nakon toga posetite Killing Fields, oko 15km jugozapadno od Phnom Penha, gde centralno mesto zauzima velika staklena vitrina sa 8.000 lobanja, ostaje vam samo da u tišini odate počast žrtvama. Ono što je vrhunac paradoksa je što su na ovom mestu ubijane i bebe i to tako što su hvatane za nogu i udarane o drvo. Brutalno.
U ovom memorijalnom centru nalaze se i fotografije i priče o liderima Crvenih Kmera. Najviše dokumenata ima o Nuonu Cheai, kome se od 2007. sudi za zločine protiv čovečnost. Ima dosta Potovih vojnika koji su još živi i na slobodi, ali običan narod im ne sudi. Kažu samo: mi smo budisti.
Naspram jezivih ožiljaka genocida u glavnom gradu Kambodže videćete predivne pagode, od kojih je apsolutno najlepša Wat Phnom iz 1373. godine, smeštena na brdašcetu 27m iznad tla i okružena parkom, što dodatno doprinosi bajkovitoj auri. Od zagledanja u ovu pagodu zaboravila sam i da je fotografišem. U okolini su US ambasada, nekoliko ministarstava, luksuzni hoteli, bolnice… a malo dalje čuveni Central Market.
Stigli smo kada je unutrašnjost Psar Thmeia već bila zatvorena, te smo okolo zatekli samo prodavce cveća i voća, ali sudeći po Russian Marketu (gde možete da kupite od fejk Ralpha Laurena i švajcarskog sata, do srebra, diskova, antikviteta i sušenog voća), ne žalim. Ostaće mi u sećanju kao vrlo zanimljiva zgrada.
Odmah iza ugla je i moderan šoping centar Sorya, na 40.000 kvadrata. Dobrim delom je u staklu, a na poslednjem spratu je manji park za rolere, kao i zastakljeni vidikovac. Međutim, kako grad nije dobro osvetljen uveče se malo toga vidi s ovog mesta. U molu se nalazi i bioskop poslednje generacije, odlično opremljen ogroman supermarket, dva velika restorana brze hrane…
I ispred tržnog centra je takođe brza hrana, ali ona koja se pravi na imrpovizovanim tezgicama, dok okolo na plastičnim stoličicama tik na trotoaru sedi načičkano mnogo ljudi.
Ovakvi prizori me više nisu iznenađivali. Kao ni to da oko Kraljevske palate šetaju pacovi, da se ispred divnog igrališta za decu na betonu prodaju igračke, a pored ulice na drvenom stočiću izložene su kifle, da se ljudi tuširaju na sred ulice sa mnoštvom ugostiteljskih objekata, da ujutru peru motor u gumenim čizmama i samo sa peškirom svezanim oko struka…
Kako se osećaš nakon obilaska Phnom Penha čini mi se nabolje ilustruje stih Hladnog piva “tvoje duševno stanje je poput lazanje”. I da se razumemo: Kambodža možda jeste zemlja trećeg sveta i čak četiri miliona ljudi živi sa manje od 1.25$ dnevno, ali je (makar) Phnom Penh u celini sasvim urban grad. U nekim delovima napredniji od Beograda. Nisam spavala na betonu u vreći, već u guesthouseu koji je bolji od nekih evropskih hotela u kojima sam odsedala. Na dosta mesta je bio i besplatan wi-fi.
Gotovo da se nigde nisam osećala nebezbedno, a drugi par cipela je to što lokalno stanovništvo generalno slabo govori engleski jezik i nije mnogo zainteresovano za posao. Imaju sreću da je više od 50% stanovništva mlađe od 25 godina, ali generalno im nedostaju obrazovanje i produktivne veštine.
Da se ne lažemo nije to bilo jedno od onih putovanja na kojima uživaš svim čulima, pre je bilo od onih na kojima upoznaješ sebe i stičeš nezaboravne uspomene.
2 comments