Izlaganje Gordane Čomić privuklo mi je najveću pažnju na minuloj konferenciji TEDxNoviSad. Govorila je o ženskim pravima, pravu na izbor, jednakost i ljudskim pravima. I mada su to fraze o kojima svakodnevno slušamo i ponekad se pretvore u patetiku, pa čak i “mlaćenje prazne slame”, Gordana je poentirala na poseban način: poimanje uloga kako žena tako i muškaraca se veoma promenio u poslednjih 100 godina, samo što su žene to spremno dočekale, a muškarci nisu.
Makar je to moj doživljaj njenog TEDx govora.
Za one koji nisu imali priliku da ga čuju prenosim vam izlaganje Gordane Čomić (“fizičarka, političarka, uverena da je igra vrhunska ljudska delatnost, da je od pada važnije ustajanje i neodustajanje” – tako sebe opisuje) gotovo u celosti, a video bi trebalo da bude objavljen za oko mesec dana.
Čućete jednu žensku ispovest koja se može složiti uz to da drugi znaju šta sam ja, drugi sude šta sam ja, drugi prave izbore za mene, a umesto mene.
Kako to da ne povezujemo te dve jednake stvari da je tokom hiljadama godina vrlo mali broj ljudi ovakve izbore pravio za sve ljude, i muškarce i žene. Da nam je trebalo dosta borbe i dosta stradanja, dosta napora da dođemo do XXI veka, kada ima da budemo tretirani jednako i mi žene i muškarci.
Zašto onda u svoj ženski san zovem i muškarce?
Zato što je u korenu svega što se dešavalo hiljadama godina iza nas jedna ista stvar: predrasude.
I imam za vas jednu neobičnu vest: predrasude su tačne. Ljudi ne umeju da misle, drugačije nego u predrasudama. Ljudi ne umeju, nemaju kada da ulažu napore, osim da misle o onome što je jasno, slikovito, crno-belo, jednako… I što je najgore: predrasude onda oblikuju njihovo ponašanje. Ne možete zabraniti predrasude ljudima. U onome kako oni gledaju na svet oni će se povoditi za svojim predrasudama.
Ali ima dobra vest: možete zabraniti ponašanje zasnovano na predrasudi. Možete zabraniti zakonom, prekršajem, krivičnim delom… da bilo ko svoju predrasudu pretvara u ponašanje koje može da naudi drugom ljudskom biću, bilo ono žena ili muškarac.
Ta vrsta propisa je prvo Deklaracija prava čoveka i građana Fransucke revolucije (francuski: La Déclaration des droits de l’Homme et du citoyen, op.aut), a onda iz 1968. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija.
Ja, rođena u drugoj polovini XX veka, pripadam prvoj generaciji žena koje su se rodile, a da je za njih već bilo zamišljeno da imaju prava. Moj život ne liči, niti je ličio, niti može da liči na život moje majke, moje bake…Za mene se podrazumevalo da treba da se školujem, da treba da glasam, da imam pravo izbora, da mogu da se kandidujem, pa ukoliko neko hoće da glasa za mene tim bolje, da mogu da se bavim poslom kojim hoću, da mogu da se udam, da ne moram da se udam, da mogu da imam decu, da ne moram da imam decu.
Model mog života, način kako su tekli moji dani je u onome što je zapisano u dva papra ne tako duge Deklaracije o pravu čoveka i građanina i ljudskim pravima u kojima se spominju ženska prava.
I zašto onda tu ja pominjem da je vreme da menjamo naše ženske snove i da zovemo i muškarce da zajedno sanjamo snove? Zato što su i oni u istoj situaciji, sa jednom bitnom razlikom: mi žene koje smo učestvovale nekada u pokretima za slobodu, u pokretima za ženska prava, mi smo imale međusobnu podršku, mi smo znale šta hoćemo. Naš se model života promenio neverovatno,a model života za muškarce se u XXI veku jednako dramatično promenio, onoliko koliko je promenjen moj život u odnosu na život moje majke ili moje bake.
Zbog toga kada govorim o revolucijama, kada govorim o ženama, o onima koji su ili levičari, desničari, feministi, ja mislim da se to odnosi i na žene i na muškarce.
Neka muška većina je odlučila o listi prava, neka ženska većina sada treba da se bori za primenu prava.
Ja ću dati tri kratka primera koliko je važno da je muška većina čula jasan, zvonki, uporan ženski glas da hoćemo da budemo ravnopravne i koliko je to promenilo naše živote, tako da mi žene vodimo računa o tome kako nam se životi menjaju, ali kao da smo slepe za sve promene koje su doživeli društveni modeli za muškarce. Jedan delikatan primer i dva primera ženskog aktivizma ću podeliti sa vama da zajedno vidimo kako to izgleda kada se snovi pretvore u realnost.
Tragičan primer koji delim sa vama je polje istraživanja samoubistava u društvima. Kada pogledate bilo koje podatke vidite da se muškarci četiri do šest puta ubijaju češće nego što to čine žene bilo gde na planeti. Na 100.000 stanovnika u Srbiji 29 muškaraca izvrši samoubistvo. Mora da postoji razlog i istraživanja to podržavaju. U društvenom modelu koji je muškarcima namenjen, koji stvori toliki pritisak, koji izgradi toliku nemoć da ne može da se obrati nekom bliskom.
Moj san je da otvorimo poglavlje u kome ćemo zajedno utvrditi da je takođe menjanje uloge muškarca u poslednjih 100 godina u XXI neverovatno se dogodilo sa mnogo promena koje proizvode posledice na živote muškaraca za koje znamo ili ne znamo, a da o tome niko ne razgovara. Kada smo počele da se borimo za ženska prava otvorila se tema šta je ženski identitet. Zašto se ja rađam, da li sam tu da slušam, da samo sledim druge i brinem o drugima, da li imam pravo na izbor, da li imam privatnu ili javnu moć? Moja ponuda je da otvorimo temu za muškarce sa istim ovim naslovom: šta je to moj muški identitet u XXI veku?
Zbog toga što mi se čini da je model koji je namenjen muškarcima koji im se vaspitanjem, odrastanjem i odgajanjem i u porodici i u društvu. Postoji kratka lista onoga o čemu on treba da priča, postoji surov model koji je muškarcu namenjen, a to je da on ne treba da pokazuje emocije. Koliko puta smo svi čuli rečenicu: ti si dečko, ti ne treba da plačeš, curice plaču. Ti ne pričaš o sebi!
Postoji kratka lista tema koje on deli sa svojim bliskima i u kojima su više i češće opisi emocija, nego što muškarac izgovara šta sanja, šta mu se događa. Šta je to što je novi muški identitet muškaraca XXI veka, bez obzira da li se u njih zaljubljujemo, da li ih rađamo ili su nam drugovi kojima smo dužne isto ono što smo dužne svojim prijateljicama.
Zbog toga je moj predlog da mi žene počnemo da sanjamo muški i da podelimo sa njima svoj san, da razmenimo snove, da menjamo prava i da menajmo modele i za žene i za muškarce. Da napišemo jedan novi, ljudski, žensko-muški dogovor za budućnost. To je moj san i ja ga danas delim sa vama u nadi da ćete me u tom snu pohoditi i da ćemo ga zajedno pretvoriti u realnost.
______
Dok ne budu objavljeni govori sa trećeg TEDx Novi Sad možete da pogledate neki od hiljadu govora koji su prevedeni na srpski jezik.
1 comment