A to nije da bi znao kada je Katy Perry prestla da prati (ili što bi mladi rekli “otpratila”) svog bivšeg dragog Russella Branda.
Namerno sam počela s ovim bizarnim primerom, jer mi je jedna od upečatljivijih situacija iz 2012. u vezi sa novinarskom profesijom. Nije lokalna priča, što joj daje na značaju, a nama odbacuje mogućnost komentara da je tako nešto karakteristično samo za naš pašaluk.
Ok. Sve svetske zvezde imaju Twitter nalog i uglavnom nas svakodnevno “snabdevaju” informacijama iz svog poslovnog i privatnog života. Neki zaista dobro koriste ovo kao kanal promocije, ali smo više puta bili svedoci da su neki nadrljali zbog nesmotrenog tvitovanja. I ne samo javne ličnosti, već i anonimusi. Mnogi su završili na kraju u vestima.
Sećam se da sam pre nešto više od dve godine baš na tu temu pričala sa Jankom Tipsarevićem, u to vreme jednim od najaktivnijih tviteraša među domaćim javnim ličnostima. Nije mu baš bilo pravo što mediji svako malo prenose njegove tvitove. Međutim vrlo mi je bila zanimljiva njegova reakcija kada sam mu navela primere da i svetske javne ličnosti praktično na Twitteru objavljuju svoja saopštenja. Koga zanima može da pogleda video OVDE.
S novinarske tačke gledišta stvar je vrlo jednostavna – ako ne želiš da nešto bude obelodanjeno, onda nemoj o tome da pišeš na društvenim mrežama. Postoji opcija pseudonima ili zaključanih naloga, ali uzmite u obzir da je deviza mnogih novinara “zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju”.
Zanemarimo ovaj estradni momenat Twittera. Nije bitna oblast koju pratite, već kako to radite. Znam mnoge koji su davno otvorili nalog i batalili Twitter jer im nije bio zanimljiv. Često Twitter nije mnogo privlačan dok ne shvatiš način na koji funkcioniše, ne pronađeš ljude koji imaju ista interesovanja kao ti i “pohvataš” hashtagove koji bi tebi mogli da donesu željene informacije.
Crnogorski model sediš-a-letiš.
Istina je da Twitter ima duplo manje korisnika od Facebooka, a da je “svega” 200 miliona njih aktivno. Međutim, način na koji funkcioniše Twitter je makar duplo korisniji novinarima, koji konstantno treba da budu informisani. Svi koje pratiš tvoji su dopisnici, da ne kažem doušnici. Svi oni rade za tebe deleći informacije koje su njima bile zanimljive, a ako imate zajednička interesovanja – trebalo bi da budu i tebi.
Velika je šansa da upravo na Twitteru najpre pročitaš o nečemu što se tog trenutka desilo bilo gde na planeti, ali i da saznaš informacije koje iz ovog ili onog razloga nisu i neće biti objavljene u medijima.
Predsednici Turske i Venecuele Abdulah Gul i Ugo Čaves su tvitovali iz bolnice, da svet obaveste da su dobro. Imamo slučaj i objave hapšenja narko bosa najpre na Twitteru. Čak su i političke stranke u Srbiji počele da putem svojih Twitter naloga rade praktično transkripte konferencija za medije. Da ne govorimo o uživom prenosu raznoraznih žrebova, utakmica i drugih globalnih događaja, pa čak i uživom prenosu operacije mozga putem Twittera, koju je pratilo 14 miliona ljudi!
Primera radi, tokom Olimpijskih igara u Londonu (inače, ovaj događaj je doprineo da se za četvrtinu rapidno poveća broj aktivnih korisnika na Twitteru) intenzivno sam pratila nekoliko svojih poznanika i kolega iz Beograda koji su bili na licu mesta, kao i strane izveštače. Znala sam šta se tamo dešava i pre nego što su oni u svojim medijima objavili vesti.
Tako sam u realnom vremenu saznala i kako je izgledala borba u kojoj je Milica Mandić osvojila zlatnu medalju, a čiji tv prenos nisam bila u prilici da gledam. Nikoga nisam zvala za direktan telefonski prenos, samo sam pratila “lajnu”.
Dakle, na Twitteru su oni koji žele da razmene informacije (ima i mnogih drugih, ali hajde da nam ovi budu fokus). Treba samo da znaš ko su i da se ne bojiš da pitaš.
Ako baš i nisi u “gasu” da tvituješ sa protesnog skupa, konferencije za medije ili utakmice, onda makar prati kako to drugi rade. Jer biće ti od koristi, a ne oduzima mnogo vremena i energije. Citiraću jednog svog mlađeg kolegu koji je skapirao benefit – “onaj ko ne koristi Twitter uvek poslednji sazna”.
Moja svakodnevna rutina dok se gradskim prevozom vozim do posla i nazad je da izlistam šta ima novo na Twitteru. Nebrojano puta se desilo da stojim u autobusu i čitam nove i zanimljive informacije koje su podelili ljudi koje pratim. I često sam upravo na taj način saznavala brojne novosti.
Tako sam putem Twittera došla i do ove simpatične priče, odnosno saznala da je momak koji radi u Google Creative Labu baš tih dana u Beogradu i način na koji mogu da stupim u kontakt s njim.
Da bude još interesantnije, kada smo obavili intervju Aki mi nije rekao da mu pošaljem e-mail, već da mu tvitnem. Upravo ta priča me je inspirisala na ovaj post.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=4FhJJSTdo2U?rel=0&w=600&h=338]I do OVE priče sam došla putem Twittera. Ma ne mogu ni svih da se setim…
