Književnik, advokat, doktorand kineskog prava, poliglota, naučni i stručni prevodilac za engleski jezik sa licencom turističkog vodiča, filatelista, numizmatičar, prvak Jugoslavije u daktilografiji, osnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti (koji rade u okviru ovog udruženja)… Sa 9 godina nasledio je porodičnu biblioteku osnovanu krajem 18. veka, a sa 14 ga je bombardovanje podstaklo da dokaže da i sa srpskim pasošem može da se putuje. Do svoje 34. godine na putovanjima širom sveta proveo je 12 godina i o tome napisao nekoliko knjiga i više stotina reportažnih putopisa objavljenih u medijima.
Beograđanin Viktor Lazić priznaje da ni sam ne zna koliko titula ima, ali naglašava da “sve te titule i diplome nisu suština“, da on uvek žudi za znanjem. Ukratko sebe predstavlja kao književnika i advokata.
“Književnost je moja srž. Sebe doživljavam kao rođenog pisca. Moja duša pripada književnosti. Pre nego što sam naučio da pišem maltretirao sam ljude oko sebe da beleže neke moje misli i pesme.
Advokatura predstavlja znanje koje sam stekao prilično teškom mukom i koje mi je pomoglo u životu kako da pomognem drugima, tako i samom sebi i svom projektu. Do tog zvanja nije bilo lako doći i cenim svakoga ko ima znanje, a ta titula između ostalog znači i znanje.”
Dolazi iz advokatske porodice, međutim Pravni fakultet uopšte nije bio njegov izbor, već je želeo da studira književnost, a njegovi roditelji su činili sve da ga od toga odvrate.
“U 2. godini sam hteo da napustim fakultet. Imao sam razgovor sa roditeljima, rekao sam im da mi je pravo dosadno, da želim da se posvetim književnosti. Onda je pao dogovor: ako ti nastaviš da daješ ispite redovno i imaš prosek iznad 8, taj novac koji bismo davali za školarinu – mi ćemo tebi davati u kešu, pa ti putuj, piši, radi šta god hoćeš, a ovo završi.
Pravo mi je dobro išlo. Učim dan-noć, ispolažem 5-6 ispita za mesec dana i onda me nema narednih 6 meseci. Uzmem ja tih 1.000 evra, još nešto zaradim. Karta je pola od toga, a ja tamo trošim 2 evra dnevno.”
Mnogo najnestvarnijih dogodovština kasnije (o kojima je pričao i u mnogim intervjuima, pa zato tu temu preskačemo)… Danas nije ljut na svoje roditelje i razume njihov strah za egzistenciju sina jedinca. Iz ovog iskustva naučio je da čovek treba da prigrli sve što dobije u životu, a pravno znanje koje je dobio mnogo mu je itekako koristilo i dobrim delom finansijski obezbedilo. Čak su Viktorovi mama i tata zaposleni u njegovoj advokatskoj kancelariji, od koje se zarada ulaže u Adligat.
“Ceo život se bavim stvarima koje po svim merilima ekonomije i logike ne bi smele da donose ikakve prihode. Dobrim delom i ne donose, ali opet to sve funkcioniše”, kaže Viktor i citira Getea kao kredo svog života:
“Ja znam da ništa nije moje, sem misli.”
“Potpuno sam ubeđen da čovek može da napravi sve da bude profitabilno – mada meni ne treba profitabilno, već da se napravi da samo od sebe raste. Ovaj projekat to još uvek nije, ali će biti”, dodaje.
Za njega je merilo uspeha zadovoljstvo koje oseća kada nešto radi i ubeđenost da je to ispravno i dobro. Sudeći prema rezultatima, ono za šta se Viktor bori svih ovih godina itekako uspešno, važno i vredno. Nasledio je porodičnu biblioteku sa 30.000 knjiga, a sada institucija koju vodi ima milion knjiga i 2 miliona predmeta.
“Većinom ljudi greše, misle da ja to radim da bih nešto imao. To sve što imam, ja nemam. Niti me zanima da imam. Cilj je da se napravi institucija koja će ostati ovom narodu za vjek i vjekova. Ja sam svoju slobodu svojevoljno 8 meseci godišnje ograničio i vezao se u bukagije da bih napravio tu instituciju”.
Kad duša preti da se uruši…
Gledano sa strane može da deluje potpuno idilično, međutim koliko god mu stvaranje Adligata predstavljalo zadovoljstvo, to se neretko pretvori u torturu. Na moje pitanje da li se nekada zapita šta mu je sve to trebalo, Viktor je kao iz topa odgovorio potvrdno.
“Stvaranje Adligata je mnogo teže nego što možete da zamislite, posebno zato što radim nešto što ne moram, radim samo iz ljubavi. Krenete da radite nešto što mnogo volite, a onda odjedanput to postane moranje i u vezi sa tim radite milion stvari koje ne volite. Ne samo što gubim svoje vreme i novac, nego i slobodu. Kada osećam da se približava ta granica, onda kažem: sada je dosta, čekajte me 2, 3, 4 meseca, dok ne osetim da mogu da nastavim ponovo”, kaže Lazić i priznaje da ume da otputuje ne samo bez plana kuda će sve ići i kada će se vratiti, već da dan pred put obavesti roditelje i saradnike.
“Verujte mi na reč, već sam probao: tu i tamo se nešto uruši, kad se vratim popravim. Ja ne mogu da živim ako sam samo ovde, deo mog identiteta, moje ličnosti se urušava – a to je mnogo veće urušavanje.”
Štreber i boem
Viktor i ja upoznali smo se još 2010. nakon što se vratio sa 421 dan dugog putovanja Ladom Nivom. Kada sam ga ugostila na Curiosity Chatu otvoreno sam mu rekla da sam ga tada doživela kao životnog štrebera.
“Ima jedan deo mene koji jeste “po pravilima” i taj deo mene je omogućio onom boemskom i luđem delu da može da dođe do izražaja. I jedno i drugo je tu, samo što u nekom trenutku dozvoliš jednome da te vodi i prigrliš to jedno, zato što si zapravo racionalan čovek i znaš od koje strane imaš koristi. Kada nešto mora da se uradi – mora da se uradi. Ja prvo progutam onu najveću žabu, nema bežanja.”
Disciplina je još jedno porodično nasleđe Lazića.
“Iz iskustva svojih prijatelja, ljudi koji su daleko talentovaniji od mene koji ništa u životu učinili nisu, samo zato što nisu seli i taj talenat pretvorili u nešto. Ako sam ja najbolji pesnik na svetu, ali me mrzi da napišem pesmu – šta vredi meni ili bilo kome.”
Sebe ne smatra ni posebno hrabrim čovekom, ali u njegovoj definiciji uspeha trud i sreća su ključne reči:
“Kako se sreća i rad prepliću – tome se budale nikad ne dosete.”
“Veliki rad, veliko ludilo, velika sreća. Sreća može da vas prati samo ako ste vredni, ako radite i nešto stvarate. Dogodilo se tako što sam bio uporan i želeo i voleo i dao sve od sebe da to profunkcioniše”, sumirao je Viktor Lazić svoj recept za dosadašnja postignuća.
*****
CURIOSITY CHAT je mesečno okupljanje multipotencijalista / univerzalaca / renesansnih osoba – jednom rečju svestranih ljudi previše radoznalih da bi se uklopili u nametnutu društvenu predstavu o jednom pravom pozivu koji treba da pronađemo i da se njime bavimo celog života. U formi otvorenog dijaloga razmenjujemo iskustva i ideje kako da “prigrlimo” svoja različita interesovanja, prihvatimo svoj unutrašnji sklop i uzmemo najbolje od njega. Cilj je da se povežemo, ohrabrimo i učimo jedni od drugih kako bismo što bolje balansirali sve svoje kreativne težnje. Opširnije.
Prijavite se za naredni događaj ili za Curiosity newsletter.
