Peking – grad koji morate da upoznate

Putovanje sa koga sam najviše puta (i sati) prepričavala utiske bio je sedmodnevni boravak u Pekingu decembra 2007. U to vreme Kinezi su privodili kraju pripreme za Olimpijske igre, pa sam osim kulturno-istorijskih znamenitosti i svakodnevnog života lokalnog stanovništva imala priliku da vidim i neke od sportskih borilišta.

Sve je to bio poseban doživljaj za mene o kome sam pričala s jednakim uzbuđenjem kao da sam bila na Mesecu. Verovatno mu je više dosadilo da me sluša, pa me je tadašnji izvršni urednik Maxima zamolio da napišem vodič za putovanje u Peking u njihovom stilu.

Žao mi je što nemam sačuvan taj primerak iz jula 2008, ali je zato tekst tu 🙂

Svaki cent koji potrošite i svaki minut proveden u avionu vredeće obilaska Pekinga. I šta god da zamislite da vidite, toga u Pekingu ima. A ako i nema, ponesite neku mustru i Kinezi će to očas posla napraviti.

Šta je prvo što treba da uradite ako se odlučite za put u Peking? Da (za)pustite kosu! Kasnije ćete saznati zašto je ovaj savet zlata vredan. Drugi savet: spremite jedno soma i po evra za deset dana. Može i više, naravno. Povratnu avionsku kartu možete da kupite i za oko 450 evra (plus aerodromske takse), ali je bedak što nema direktnog leta iz Beograda. A mi smo u tako dobrim odnosima sa braćom Kinezima… Elem, najbolja varijanta je preko Beča ili Frankfurta. Od srpske do austrijske prestonice stićićete za 80 minuta, ali zato let do Pekinga traje devet sati i 45 minuta. Da je u Pekingu sve jeftino shvatićete i kada rešite da putem Interneta rezervišete hotel. Verovali ili ne, sobu možete naći i za pet evra. Naravno, ukoliko ne patite za luksuzom.

Ukoliko želite da obiđete znamenitosti Pekinga, one na koje vodaju sve žive turiste, e onda se možete odlučiti da platite tamošnjoj agenciji i oni će vam sve to organizovati. Vi samo iskeširajte oko 350 evra za sedam dana. Ne morate da brinete ni za smeštaj, ni za klopu, ni za prevoz, oni će vam pokazati i Tjananmen, Zabranjeni grad, Hram neba, hutonge, Letnju palatu, Grobnice Minga, Zoološki vrt… Sve što treba da uradite je da kupite avionsku kartu do Pekinga.

I recimo da ste skupili lovu, kupili kartu i preživeli let… stićićete na najveći aerodrom na svetu (900. 000 kvadratnih metara). Jer kod Kineza je sve naj, u šta ćete se uveriti tokom boravka. Ako negde u svetu postoji nešto veliko, Kinezi će napaviti veće. No, ostavimo se priča koje su nalik na viceve o Čaku Norisu. Dakle, kad sletite i čujete „ni hao“ nemojte se uplašiti i misliti da neko vežba onomatopeju konja. To zapravo znači: dobro došli.

A kad ste već došli greota je da vidite samo mesta koja ste pre toga toliko puta gledali na razglednicama. Potrudite se da vam tokom obilaska glavnog grada Kine hit stihovi budu: „To je život, to nije reklama“.

Principi Jang i Jin važe za apsolutno sve što možete videti u Pekingu, gradu sa oko 17 miliona stanovnika. Deset metara pored luksuznog hotela, je blok trošnih zgrada sa slabim osvetljenjem i rešetkama na prozorima i klima uređajima, koji nisu luksuz već sastavni deo kućne opreme. Te rešetke su zaostavština iz doba komunizma, ali i zaštita od visprenih lopova, koji znaju i sa krova da siđu ukoliko zgrada nije mnogo visoka. A ima nešto specifično i za solitere: u njima ćete upoznati ljude sa jednim od najbizarnijih zanimanja na planeti. Kontrolor vertikalnog saobraćaja! Obično se na tom odgovornom poslu zapošljavaju devojke i njihov zadatak je da pozivaju lift. Kad malo bolje razmislite, to i nije tako naivno jer neko mora da misli i na to.
Zamislite da se svako malo kvari lift u zgradi od 20 i više spratova. Upravo zbog tako visokih zgrada, ali i prostranosti grada, nema šanse da tamo izgovorite rečenicu poput „e, vidimo se za pola sata kod Konja“.

Toliko će vam samo biti potrebno da izađete iz kvarta i to pod uslovom da je kontrolorka na vreme pozvala lift. Uzgred, Peking u prečniku ima 180×160 kilometara. Što se tiče saobraćaja, u startu se spremite da izgubite živce, jer gužve su ogromne. Kako i ne bi bile kada grad ima oko sedam miliona bicikala i tri miliona automobila, a u istoj traci možete videti skupe nove automobile i prastare bicikle čiji se točkovi jedva okreću.

Naravno, ukoliko želite da se vozite prečicama i pri tom probate nešto sasvim drugačije, onda ćete stopirati – rikše, koje još uvek šljakaju po Pekingu. Gradski prevoz je vrlo povoljan, tako je karta za autobus jedan juan (osam dinara) u jednom pravcu, a za metro dva. I jedno upozorenje za sve koji se zadese u javnom prevozu usred leta: nemojte se iznenaditi (čitaj zgroziti) ukoliko vidite devojku sa veveričjim repom ispod pazuha, to je kod njih sasvim normalno. Naturalizam.

Drama je što i javni saobraćaj ne radi posle 23 časa, ali je zato taksi džabaleska. Primera radi, za polučasovnu noćnu vikend vožnju nećete platiti više od 350 dinara. Ukoliko ste stranac lokaciju do koje idete morate da nosite napisanu pikogramima na papiru, jer ćete retko sa kojim taksistom uspeti da se sporazumete na nekom drugom jeziku osim kineskom. Istina, bio je i slučaj da je vozač na pomen Srbije počeo da deklamuje: Milošević, Mladić, Karadžić… Neki od starijih Pekinžana znaju i za Sarajevo i za Valtera, naravno.

Odmah uz ulicu Vangfuđing, što je pekinška Knez Mihajlova samo pet puta veća, je uličica u kojoj su načičkane tezge sa suvenirima i kiosci u kojima možete probati žabu, zmiju, bubu ili meso bilo koje druge životninje na ražnjiću. Naravno, ukoliko uspete da se sporazumete jer i ovde malo ko govori engleski, naročito razgovetno. Ako pristanete na avanturu da jedete izvornu kinesku hranu i pri tom nemate frku od radnjica koje su na svakom koraku i zaudaraju, moći ćete sasvim ukusno i za sitne novce da klopate. Ako ne volite ljuto u širokom luku izbegavajte sve što u svom nazivu ima reč „sečuan“.
Ni restorani nisu mnogo skupi, ali ćete u većini imati problem u komunikaciji. Interesantno, i potpuno nepojmljivo za srpska shvatanja, je što će se radnice postideti ako im ostavite i najmanji bakšiš. Ukoliko definitivno otpišete kinesku hranu uvek možete da jedete u „Kiosku“. Sin bivšeg ambasadora Slobodana Unkovića, Saša dosetio se pa je otvorio roštiljarnicu u kojoj i Kinezi jedu „chevapchiche“. I nećete imati mnogo problema da je nađete, jer je blizu čuvene Bar strit.

Ako ste otišli u Peking, pa čak i da ste okoreli protivnik kupovine, zažalićete ako ne odete u šoping. Zaboravite srpske Kineze i robu koju vam nude ovde, jer u tamošnjim tržnim centrima možete da nađete kvalitetnu robu i da prođete bezobrazno jeftino. Samo ako umete dobro da se cenjkate i imate strpljenja da obilazite ogromne tržne centre. Za razliku od većine, ovde prodavci znaju (tarzan)engleski, poneki čak i španski, ali vi ne morate da znate nijedan strani jezik! Oni će vam sumu ukucati na digitronu. Ako ste samo i pogledali neku stvar, automatski ste se upustili u besomučno cenjkanje. I obično će pokušati da vas odobovolje spikom: „ovu torbu inače prodajem za 4.500 juana (450 evra), ali za tebe, prijatelju moj, je 3800“. Uz malo dramskih momenata – vaše pomeranje od tezge, premišljanje i pokazivanje praznog novčanika dobićete je za osam evra.

U Pekingu ima mnogo stranaca i većina ih je prilično nadmena, za šta su donekle krivi i sami Kinezi koji privileguju belce. Oni su glavni kada su u pitanju časovi engleskog i statiranje u reklamama i spotovima. No kako Kina grabi napred, stranci postaju sve manje cenjena roba. Ipak, Kineskinjama je čast da se udaju za belca, jer sa strancem mogu da imaju dvoje dece. U belce (ili „duge noseve“ kako ih zovu žuti) spadaju i Srbi, tako da bi mogli da prođu kod Azijatkinja, koje u svom dvorištu i nemaju neki izbor.

Ako hoćete da sa Kineskinjom imate nešto ozbiljnije onda se spremite na to da istrpite razmaženu devojku koja će vam ladno i bez blama na sred ulice uvaliti da nosite njenu torbicu, jer se umorila.

Rano ujutru videćete Kineze kako vredno vežbaju taj či ili či gong po parkovima, a kada padne noć upoznaćete jedan potpuno drugačiji Peking. Naročito ako odlazite na mesta koja posećuju pretežno stranci. Mnogi kažu da su tek tamo spoznali pravog sebe. Možda su bili inspirisani slikama koje stoje u većini klubova, a na na kojima su osnovni motivi nago žensko telo i scene seksa. I dok je za većinu mlađih (a tradicionalno vasitanih) Kineza vrhunac zabave karaoke, oni skloniji noćnom životu najčešće završe u San Li Tun ulici. Tu je i Ulica barova gde će vas napadno pozivati u „ladies’ cafe“, promaći će i poneka dama sa pozivajućim pogledom, ali zabava je u noćnim klubovima sporednih ulica ispred kojih se usred ponoći dimi ulični roštilj i šeta crnac poludiskretno nudeći zabranjene supstance.

U boljim klubovima za šankom obično sede domaće prodavačice ljubavi, koje će se pri prvom susretu ponašati kao da su gošće kluba da bi nakon 20-tak minuta razgovora rekle: da ne gubimo vreme, moja cena je ta i ta!

Ukoliko ste baš rešeni da probate „vodu sa izvora“ i ne marite što u Pekingu sida postaje sve ozbiljniji problem onda ćete otići u specijalizovane ulice. Postoje ulice u koje čim kročite za ruku će vas vući makroi i nuditi svoje klijentkinje po ceni od deset i više evra.

Ono što je u Amsterdamu ulica crvenih fenjera, to su u Kini ulice frizerskih salona. E zato smo vam preporučili da se ne skraćujete kosu od momenta kada rešite da idete u Peking. Tako ćete imati valjan razlog zašto da svratite na „frizuru“. Najpre vas ljubazno pozovu na šišanje, a onda ponude masažu (koja god vam padne na pamet) i na kraju vam pokažu da imaju i sobičak u kome se možete zabaviti sa Azijatkinjom, Ruskinjom, bliznakinjama…

I po povratku iz Pekinga trebalo bi da ostanete nemi na pitanje: šta još nisam probao?!