Džaba vam ta umetnost kad je niko ne vidi

Kulturna tradicija i umetnost čine najveći deo identiteta jednog naroda. Koliko puta ste čuli tu rečenicu kao argument zašto bi trebalo ulagati u iste? I ja, takođe, više stotina puta. Ali, gledano čak i šire, to je isto kao da usred zime čoveku sa bušnim cipelama, umesto lepka da ih zalepi, ponudite “Antigonu”. Njemu su potrebne nove cipele, tu Sofokle ne pomaže, jer on ne razmišlja o integritetu i suverenitetu. Situacija je dugo nepromenjena i nema izgleda da će biti bolje.

Shvatajući da živimo u zemlji, mada ni u drugim državama nije bolje, u kojoj ima mnooogo bušnih cipela, nije realno očekivati da se sistemski iko bavi popravljanjem stanja u umetnosti i kulturi uopšte. Ne opravdavam. Konstatujem.

Lično, kulturu i umetnost doživljavam kao način da popravite svoj kvalitet života, da obogatite svoje duhovno biće. Pa vi recite da mislim samo na sitnosopstveničke interese. Ali dobacite i dotle!

Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje.

Da razjasnimo, ja sam samo konzument kulture i stava sam da je ona ZA svakoga. Ne dopada mi se elitistički podozriv pogled odozgo i stav ja-sam-neshvaćen. Ok, saglasna sam u delu da to ne može svako da razume. Ipak, to ne znači da umetnik, književnik ili naučnik ne treba da se potrudi da njegov rad bude prijemčiviji za što više ljudi. Jer ako mu drugi ljudi nisu cilj, onda on to ne radi za čoveka. Mogu da zaključim jedino, da onda ni sam ne drži da će to što radi koristiti na bilo koji način ljudima. I onda se postavlja pitanje: da li je vredno (finansijske) podrške?

Ako se postarate da do što više pari ušiju i očiju dođe to što vi radite ne znači da ćete se prodati ili oskrnaviti svoje delo. Daćete mu još veću vrednost. I to ne znači da treba da podilazite ukusu mase, niti da ikome udovoljavate, samo da komunicirate o svom već završenom delu sa publikom, ako ste ga već njoj namenili.

E sad. Da ne bude žvakanje u prazno. Daću konkretan primer koji me je i naveo da napišem ovaj blogpost.

Nisam naročit filmofil, čak i neka kultna kinematografska ostvarenja nisam odgledala, ali volim filmove bazirane na istorijskim faktima i dokumentarce. S druge strane, obožavam Berlin i to je bio glavni razlog zašto sam dala šansu filmu “Dragan Wende – West Berlin“. Bez preterivanja – tih 87 minuta osećate kao da ste seli na cugu sa ludim ujakom, onim koji je obilazio svet, trošio žene, piće i vreme iza rešetaka, i kao da slušate intenzivnu lekciju o životu, smejući se toliko da vam kreću suze na oči.

Toliko sam bila oduševljena dokumentarcem da sam godinu dana nakon beogradske premijere pronašla kontakt, pisala autorima i pitala ih kada će biti ponovo prikazivan i kako mogu da ga gledam. Ko me poznaje zna da je to potpuni presedan. Na moje iznenađenje stigao mi je vrlo srdačan i opširan povratni mejl.

Pratila sam kako se film pušta širom Evrope, posebno povodom 25-godišnjice pada Berlinskog zida, a kada sam videla da će biti na programu novog bioskopa “Zvezda” mojoj sreći nije bilo kraja. Nakon filma jedan od autora – Dragan von Petrović je ćaskao sa gledaocima, otkrio im kako je dokumentarac prihvaćen u Nemačkoj, šta danas rade likovi o kojima je priča i kako su uopšte došli do glavnog junaka.

Iznenađenje broj 2: “Video sam sad kod pretraživanja da si opet delila komplimente našem filmu, pa mi je jako drago da postoje ljudi koji bi da ga gledaju više od jednog puta“.

Dragan je video moj tvit i stupio u kontakt sa mnom kako bi mi se lično zahvalio. Setio se i da sam im pre sedam meseci pisala mejl. I to ni ovoga puta nije bila generička poruka.

Priča o umetnosti, i kulturi uopšte, najbolje se pronosi od usta do usta. Ne razlikuje se mnogo od drugih delatnosti, samo su neki ranije shvatili na koji način se komunicira u XXI veku i koliko je lako da detektujete i dođete do svoje publike.

Jeste, svi smo mi pretrpani hrpom poruka sa različitih strana. Ali na iskrenu ljudsku reč i gest još uvek reagujemo. Ko bolje od vas samih može da predstavi vašu sliku, da pozove ljude na vašu predstavu, ispriča zašto je važno vaše otkriće, nego vi sami kada znate koliko se truda uložili u to i šta su vam bile namere?

Ispričajte nam priču kroz Facebook, Instagram, Pinterest, Youtube, blog, vlog, Vine, Twitter… Zainteresujte nas za vaš rad. Pokažite nam da smo vam mi kao publika važni, da imate šta da nam ponudite. Ok, možda neće izazvati pažnju kao Stanijina zadnjica, ali ni ona nije preko noći dobila 100.000 pratilaca na Instagramu.