HO CHI MINH CITY – mesto gde spoznaješ koliko si srećan

“Namaži se autanom. Ne pij pića sa ledom. Jedi samo termički obrađenu hranu i nikako zelenu salatu”, ponavljala sam kao mantru.

Već sledećeg trenutka našla sam se na ulici i jela ražnjiće grilovanog oktopoda i nekakve zelene biljke. Da sam kod mame na ručku verovatno bih ove neidentifikovane objekte izdvojila na ivicu tanjira. Sada sam ih jela kao da je nešto najukusnije na svetu. Platila sam ih 50.000 dongova (oko dva evra) i sedela sam na plastičnoj stoličici na ivici trotoara, sa još nekoliko stotina ljudi duž ulice kojom su konstantno prolazili automobili i motorcikli, a mirisi hrane se preplitali u ionako teškom vazduhu.

(unutrasnji glas) Od toliko predivnih mesta na svetu ti si odabrala da se otruješ baš ovde. Aleks, dobrodošla u Sajgon, grad od devet miliona stanovnika, 3.5 miliona registrovanih motorcikala i verovatno isto toliko nazovi kuvara.

Ovu porciju pripremila mi je krupnija gospođa srednjih godina na svojoj instaliranoj tezgi. Lutajući ulicama Distrikta 1 u potrazi za večerom, među svim restoranima prema kojima sam bila skeptična, na kraju sam završila kod gospođe koja nema ni istaknutu ponudu, već se obroci spremaju šac metodom. Očajnički gladna prišla sam roštilju isključivo jer je tu stajao belac (nikakva diskriminacija, samo siguran znak da je stranac i bi trebalo da govori engleski) i pitala ga da li je već jeo tu klopu. Srećom, odgovorio je potvrdno i rekao da je ok. Želela sam da mu verujem. Druga opcija bila je da odem u market po Pringles.

Naravno, nisam se otrovala hranom, ali sam prve večeri po dolasku u Ho Chi Minh City poželela da peške pređem tih 9.000 kilometara natrag od Beograda.

(unutrašnji glas) Lepo su te ljudi pitali šta ćeš u Vijetnamu, a ti si se samo smejuljila. Eto ti sad Vijetnam i armija mrava u sobičku na petom spratu guesthousea.

Dan je završen umivanjem i pranjem zuba flaširanom vodom. Za svaki slučaj.

Mada, sada kad malo bolje razmislim i nije mi to bila neka posebna zaštita na teritoriji koju su pre 40 godina tretirali desetinama miliona litara hemijskog otrova i čije posledice su vidljive i na trećoj generaciji Vijetnamaca. Ukoliko imate jak stomak pogledajte OVE fotografije, ali znajte da nisu ni upola potresne kao one izložene u War Remnants Museumu.

Zaista jeziv početak obilaska Sajgona. Da nisam bila ograničena vremenom verovatno bih satima nemo stajala u narandžastoj sobi i posmatrala fotografije ljudi rođenih sa teškim telesnim deformitetima, nastalim “zahvaljujući” Agent Orange. Ne. Zahvaljujući “bombardovanju u najboljoj nameri”. Ne želim da diskutujem ko je više, a ko manje kriv. Ovo imamo za posledicu.

I takvih je na stotine hiljada. Neki verovatno nisu ni videli dalje od svojih trošnih kućica negde u zabitima iza sedam reka i sedam pirinčanih polja. Neki od njih su moji vršnjaci. Nakon posete ovom muzeju počela sam da shvatam šta je to što me je vuklo u Sajgon. Pogledala sam svoje zdrave ruke i noge i shvatila koliko sam srećna.

Uzgred, procenjuje se da ima još 9.300 bombi od ukupno bačenih 10.511 tokom rata na naseljena područja. Od 2000. godine je više od 100.000 ljudi poginulo i povređeno u eksplozijama bombi.

Glavna turistička atrakcija Južnog Vijetnama su The tunnels of Củ Chi, još jedan memorijalni objekat žrtvama Vijetnamskog rata. Makar bi trebalo to da predstavlja, a moj je utisak da je više zabavni park. Kao što možete da vidite na snimku, na manjem prostoru je vrlo verodostojno predstavljeno kako je u 120 kilometara dugim uskim tunelima nekoliko godina živelo više od 17.000 pripadnika komunističke gerile Vijetnama. S obzirom na to da većina njih nije preživela meni zaista nije zabavno da se smejem fotografišući se za uspomenu uskim otvorima kroz koje su se provlačili ili da na ovom mestu probam kako je to pucati iz AK-47 ili M60. Takvo mesto, kao svedok istorije, treba da bude otvoreno za turiste, ali ne i da im se strahote kroz koje su ti ljudi prolazili predstavljaju na zabavan način. Neko je tu ostavio svoje kosti i tu nema ništa veselo, bila je primedba za lokalnog vodiča, na šta je on rekao da ne žele da turisti sa ovog mesta odu neprijatno raspoloženi.

Uprkos strahotama iz bliske prošlosti, čije se posledice još uvek osećaju, Sajgon nije apatičan grad. Poseban ritam ulicama daju već spomenuti motorcikli. Na trošnim motorčićima voze se i četvoročlane porodice u svako doba dana. Ti silni motorcikli čine da se osećate kao u košnici i da spoznate da je pretrčavanje posred kružnog toka na Slaviji u špicu zapravo dečja igra. Subjektivni osećaj je da u Ho Chi Minhu postoji najmanje 100 puta više hotspotova nego semafora.

Jednom prilikom je nas nekoliko utrošilo dobrih pola sata tražeći semafor ili makar zgodno mesto da pređemo na prilično udaljenu drugu stranu ulice, a onda smo hazarderski krenuli preko kružnog toka. Samouvereno kreneš i ne zaustavljaš se, jer ni vozači ne staju. Uz malo veleslaloma, preživeli smo i na kraju uz mnogo muke uspeli da nađemo zoološki vrt sa botaničkom baštom i zabavnim parkom. Vredelo je.

Na putu do tamo smo i malkice zalutali, jer ulice nisu označene baš najjasnije za nas Evropljane, a lokalcima koje smo sretali od engleskog najbolje ide govor tela.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=SignjwadJWg&w=560&h=315]

Usput smo imali priliku da vidimo kako izgleda život običnih ljudi, koji su svoje prodavnice, krojačke radnje ili frizerske salone smestili na ulicu, gde vrlo često spremaju hranu i jedu. Nisam videla pacove na žaru, o kojima je pisao i Daily Mail, ali su pojedina životinjska pečenja izgledala dovoljno čudno da skrenem pogled na drugu stranu.

Sa mesom nisam baš mnogo eksperimentisala, ali zato sam probala svo voće koje sam našla na Ben Thanh Marketu – rambutan, lychee, dragon fruit, water apple, jackfruit… Uz ovakvo voće koje je jeftino i dostupno tokom cele godine, razumljivo je zašto nemaju preveliku potrebu za kolačima, tortama i čokoladama. Mada je naravno Zapad uticao na to da u delovima gde dolaze turisti marketi budu prepuni konditorskih proizvoda, od kojih mnogi nisu dostupni ili su vrlo retki u našoj zemlji.

Jedan od lokalnih specijaliteta su kokos bombone, koje prave žene u oblasti Mekong Delta. Karamele spremaju sa dodacima ananasa, đumbira ili kikirija i vrlo su ukusne.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=EfhbNCOSnTU&w=560&h=315]

Osim ovih bombona probala sam i kobrovaču – rakiju iz flaše u kojoj je zmija (dobro, morala sam malo da se opustim!), divan čaj od jasmina sa dodacima meda, limete i ko zna čega, kao i čipseve od različitog sušenog voća. U nekom od lokalnih sela jela sam najukusnije prolećne rolnice, ali ne pržene, već od svežih kora od pirinčanog brašna, punjene ribom slonovo uvo i morning glory biljkom.

Možda je u ovoj hrani tajna žena starijih od 60 godina koje po ceo dan neumorno veslaju duž živopisnih predela reke Mekong?! Ostala sam zadivljena njihovom snagom da u trošnim drvenim čamcima prevoze četvoro ljudi. Bose i obučene u garderobu dugih rukava, odnosno nogavica, uprkos temperaturi od oko 30 stepeni, koliko je bilo u tom momentu.

Lokalni vodič nam je objasnio da je ovo siromašan kraj, sa prosečnom zaradom od 150 dolara, ali da ne smatraju da žive teško s obzirom da je predeo bogat pirinčem, agrumima i tropskim voćem. Koliko je život svih njih vezan za pirinač govori u prilog tome da postoji i čitav pravac u pozorišnoj umetnosti nastao inspirisan zabavama seljaka koji su radili na pirinčanim poljima. Oni su pre hiljadu godina prekraćivali vreme organizujući lutkarske predstave, a danas u Sajgonu postoje teatri na vodi.

Gledala sam jednu predstavu i mada nisam razumela o čemu govore, bilo je zabavno iskustvo. Šestoro ljudi je sviralo i davalo glasove lutkama, a kroz pravu vodu, mutnu kakav je i sam Mekong, defilovale su figure ljudi i različitih životinja, uz neizbežne zmajeve.

S obzirom da držim do toga da se pravo lice jednog naroda ogleda na pijaci i u kafani, morala sam da posetim restoran u koji dolaze lokalci. U delu koji je već van “turističke zone” nabasali smo na lokal potpuno otvoren ka ulici, u kome gotovo da nije bilo praznog stola. Osim jednog na spratu, s pogledom na poveći svežanj električnih kablova. Meni na engleskom nisu imali, a konobari su jezik znali tek toliko da nam kažu da engleski ne govore. Bilo gde u Evropi ovakav restoran bih zaobišla u širokom luku, a ovde sam strpljivo sedela pokušavajući da sa slika prepoznam šta bi bilo ukusno jelo. Gledala sam ljude oko sebe, na svakom stolu je bila gomila tanjira sa hranom, a na podu između stolova konobari su odlagali tek ispijene flaše piva. Ne bi baš dobili prelaznu ocenu od sanitarne inspekcije. Već sam se spremala da ustanem i krenem, kada je našem stolu prišao Vijetnamac srednjih godina i na tečnom engleskom pitao da li može da nam pomogne. Objasnio nam je šta je šta i poručio večeru. Potom nas je pitao odakle smo, a na spomen Srbije s radošću je izgovorio ime Novaka Đokovića. Rekao nam je da je njegov veliki navijač i da zapravo dugo godina živi u Australiji. Lepo smo klopali, a kada smo krenuli došlo mi je da ga zagrlim u znak zahvalnosti što nam nije propalo ovo poslednje veče u Sajgonu.

Punog stomaka krenuli smo put Kambodže.

*** O samom tom putovanju, kao i neverovatnih desetak dana u Siem Reapu, Sihanoukvilleu i Phnom Penhu pisala sam posebno. ***

Pre povratka u Srbiju još jedno popodne proveli smo u Sajgonu, ali vraćajući se iz Kambodže ovaj grad delovao mi je sada mnogo čistije i uređenije nego tokom prvog susreta.

Kao šlag na tortu celokupnom utisku o Ho Chi Minhu došla je grupa mladih Vijetnamaca koja nas je zaustavila tokom šetnje pored parka i zamolila da proćaskamo sa njima. Želeli su da vežbaju engleski. Tu, sedeći na ivici trotoara, uz šetalište. Kasnije su mi objasnili da je jedan od momaka mojih godina pokrenuo grupu na Facebooku, preko koje se oni dogovaraju o okupljanjima i zatim susreću strance i pozivaju ih da razgovaraju. Kažu da je poznavanje engleskog jezika preduslov za dobijanje dobrog posla, a da situacija i nije baš sjajna. Najcenjeniji i najtraženiji su lekari. Mladi vole da se opuste u kafeterijama ili pivnicama, a oba lokalna napitka su odlična. O Evropi ne znaju gotovo ništa, osim da je Engleska skupa. Kada sam im rekla kolika je trenutno temperatura u Srbiji, smrzli su se pri samoj pomisli na minus, dok smo sedeli na sajgonskih +30.

Pitala sam ih kako bi opisali svoju zemlju, na šta mi je jedan momak odgovorio da je miroljubiva (uz obrazloženje da nema previranja u vlasti) i gostoljubiva.

Od njih sam za uspomenu dobila šarenog čovečuljka napravljenog od testa od pirinčanog brašna (varijacija na temu plastelina), ali i finalni utisak da je Sajgon grad koji uzdignuta čela grabi napred.