Kada sam pre nekoliko godina 31. decembra sumirala koja mesta sam obilša tokom proteklih 365 dana nabrajanje je izgledalo otprilike ovako: ovde sam jela to i to, tamo sam jela to i to.
Uspomene na gradove vrlo često nosim na nepcima. Doživljavam restorane, kioske sa hranom i pijace kao znamenitosti grada, jer oni pričaju priču o ljudima, kulturi, običajima… Zato i volim da pitam gde jedu lokalci, da sednem među njih i pokušam da osetim kakve vibracije nosi to mesto. S obzirom na to da se dobro pripremam za ovaj deo putovanja, retko kada mi se desi da omašim u izboru, a da je bilo je gradova koji su na mene ostavili mlak utisak jer nisam lepo klopala tamo – bilo je.
Ipak, za ovu priliku izdvojila sam 5 najzanimljivijih gastro destinacija na kojima sam bila, a do sada sam posetila 28 država. I nisam brojala koliko Michelin zvezdica ukupno imaju.
5. Barselona
Zašto? Zbog tapasa i patatas bravas
Mislim da ne postoji slična lista na kojoj se nije našla Barselona, verovatno i zato što je jedan od evropskih gradova koji najčešće posećuju turisti i koji im je asocijacija za opušteno mesto sa stilom. Mnogi tvrde da u drugim delovima Katalonije služe znatno bolja tradicionalna jela, ali u Barsi vam je gastro užitak zagarantovan. Upravo zbog velikog broja gostiju, restorana je mnooogo na sve strane, posebno na La Rambli i u Gotskoj četvrti. Morate da budete ili veoma izbirljivi ili baš loše sreće da naletite na mesto u kome se loše jede i to ne zavisi uvek od dubine vašeg džepa. Ja sam čak i u birtiji na obodu grada lepo klopala.
Pan con Tomate (hleb sa pulpom paradajza i belim lukom) je uvek siguran i dobar izbor, a ako ste ljubitelji takvih zalogajčića, da ne kažem food fingersa, onda će se u Barsi pred vama otvoriti čitav svet različitih ukusa: od asparagusa na žaru i pržene artičoke, preko sardina na 101 način, do sotea od leblebija i kroketa od krompira i junetine. Dodajmo tome neprevaziđene patatas bravas, koji jesu opšte mesto za turiste i jesu no-no verovatno svih nutricionista ovog sveta, ali su ipak preukusan greh. Ljubitelji krompirića će me potpuno razumeti 🙂
4. Rovinj
Zašto? Zbog malvazije i plodova mora
Da, dobro ste videli: stavila sam Rovinj ispred Barselone. Razlog tome je što mi je pružio mnogo više uživanja za sva čula. Verovatno zato što je manji i intimnija je atmosfera, posebno ako zađete u zavučene uličice u starom gradu.
Da se razumemo, Rovinj je mondensko mesto, makar za naše prilike. Svuda su načičkani restorani koji na meniju imaju veliki izbor kreativnih jela od sveže ribe, rakova i školjki, tartufa… I nezaobilazna je istarska malvazija – suvo vino zlatno žute boje, voćnog ukusa i jake arome, zbog koje sam lakim korakom prešla u tim ljubitelja belih vina.
Prvo mesto koje su nam preporučili pre dolaska u Rovinj bila je picerija Maslina, smeštena u vikend naselju i sa menijem na kome su brojna jela od morskih plodova (grilovane lignje su odlične!), uprkos nazivu. Verovatno ima još 10 restorana sa boljim jelovnikom i enterijerom, ali na mene je ostavilo poseban utisak što nam je i sam gazda posvetio pažnju, proćaskao sa nama i počastio nas odličnom rakijom od borovnice. Lokal je bio pun, ali čovek zna šta je posao dobrog ugostitelja.
Restoran za desetku na samoj obali Rovinja je svakako konoba Kantinon. Kada samo zakoračate stogodišnjim kamenim pločama, na kojima su između stolova nepravilno poređana prastara drvena burad i pogledate na naizgled nemarno krečom okrečen zid imaćete utisak da sve stoji netaknuto još od vladavine Mletaka. Kada sam već na moru, zadržala sam se na morskom delu menija: crni rižoto sa sipom, domaća testenina sa plodovima mora, jadranske lignje i sardine… Mislim da ovde nema lošeg izbora, naravno pod uslovom da inače volite takvu hranu.
3. Istanbul
Zašto? Zbog Fish bread i Cezerye
Kada kažem Istanbul prvo pomislim na… pistaće i čaj od jabuke. Na moje veliko zadovoljstvo pistaći su mnogim njihovim slatkišima i da nije njih verovatno me ne bi privuklo da probam baklave ili Cezerye. U našim krajevima mnogo su popularnije one sa orasima i varijacije na temu (jedna od poslednjih je plazma i eurokrem!), ali baklave su dobre samo ako su sa pistaćima, eventualno uz dodatak čokolade. Zbog toga vredi zažmuriti pred brojanjem kalorija, mada više od jedne mogu da pojedu samo okoreli ljubitelji slatkiša.
Da ne bi ulazili u detalje, gotovo sve najpopularnije turske slatkiše zovu samo Turkish Delights. Gazereye je najjednostavnije objašnjeno poluželatinasta karamelizovana šargarepa punjena pistaćima ili drugim orašastim voćem i uvaljana u kokos, najčešće. Ovde su takođe prisutne varijacije na temu, pa tako možete da probate i sa želatinastom masom različitih ukusa, npr višnja i pomorandža su mene privukle. Poslastičarnice i specijalizovane prodavnice (u kojima se prodaju još i začini, čajevi, kandirano i orašasto voće) su na svakom koraku u starom evropskom delu, a često će vam samoinicijativno ponuditi komadić da probate. Istina, onako poređani na gomilu ne izgledaju mnogo privlačno, ali kada ih probate sveže umeju da budu veoma ukusni i da vas okrepe za tabananje po Istanbulu.
U stubovima Galate načičkani su brojni restorani s pogledom na Zlatni rog, međutim Eminönü krije moj omiljeni kutak. Odmah uz most Galata na upadljivo nakićenim lađicama radnici neumorno pripremaju i prodaju fish bread i tu je uvek gužva, tolika da nekada ne možete da nađete mesto ni na stepenicama preko puta. I lokalci i gosti ovde dolaze na grilovanu ribu u kifli sa zelenom salatom i limunom po želji. Celokupna atmosfera daje neki poseban šmek, što sam pokušala da dočaram u ovom videu.
2. Peking
Zašto? Zbog filozofije
Za razliku od ostalih mesta, ne postoji poseban razlog zašto mi se dopala kuhinja. Možda je takav utisak ostavila zbog posebne filozofije da jelo treba da predstavlja zadovoljstvo za čula, da zadovolji energetske potrebe i da čuva zdravlje. Za sve četiri njihove velike kulinarske škole bitni su i boja (tekstura) i miris i ukus.
Bez obzira na to što postoji svega nekoliko tipičnih jela koja nas skoro uvek asociraju na Kinu (kraljevska piletina, piletina u sečuan sosu, teletina sa bambusom i kineskim pečurkama) i za to su zaslužni raznorazni prilagođeni restorani širom Evrope i Amerike, u opštem smislu pojam “kineska hrana” danas obuhvata najširu moguću paletu ukusa, najrazličitije metode pripreme i nebrojeno mnogo sastojaka i začina.
Ono što je još čini posebnom je što se servira na stolu čiji se centralni deo okreće, supa se pije pri kraju obroka, a nakon testa i oni gotovo da ne jedu kolače, da im je voće značajna poslastica, kao i da vas mogu ponuditi toplom vodom isto kao i pijuckati je isto kao i čaj. Najčešće zamišljamo da svako ima svoju porciju pirinča, međutim o ovoj oblasti se često dešava da se kao prilog služe rezanci, knedlice i kiflice sa nekim sosom. U pekinškoj kuhinji su dosta zastupljeni pšenica, proso, šećerna trska, kikiriki, kukuruz i soja, kao i kineski kupus, krastavci i celer.
Pisala sam već u priči o Pekingu kako nisam uspela da probam zmije ili insekte na ražnjiću, ali zato jesam tu čuvenu pekinšku patku. Životinja se zbog ovog jela specijalno tovi, peče u posebnoj rerni, a prave se i naročite palačinke i sosovi kao dodatak. Nisam bila oduševljena, no ovo jelo je popularnije u zapadnom svetu.
1. Ho Chi Minh
Zašto? Zbog voća i Gỏi cuốn
Već sam pisala o svojim dogodovštinama u Sajgonu i potrazi za hranom. Pretpostavljate da je kamen temeljac vijetnamske kuhinje pirinač, koji ide uz gotovo svako jelo, osim ako nisu pravljena sa pirinčanim nudlama, a ono što sam tokom posete ovoj zemlji spoznala je koliko oni u obrocima koriste razno aromatično bilje, trave i sveže povrće. Ako ignorišemo što dosta upotrebljavaju i korijander, vijetnamska kuhinja je moj broj jedan od svega što sam do sada probala, makar na tlu odakle potiče. Znam, nije damski, ali dopada mi se i to što jedu uglavnom prstima ili drvenim štapićima.
Ono što bih verovatno mogla da jedem svaki dan i gotovo za svaki obrok su prolećne rolnice (Gỏi cuốn), koje za razliku od naše prve asocijacije na njih, nisu duboko pržene u ulju. U zamotuljku od nakvašenog pirinčanog papira (kora tanja od one za pitu) nalaze se povrće ili trave, opciono sa svinjskim mesom ili plodovima mora, a poseban šmek rolnicama daju umaci čiji je raspon ukusa je od kiselog, zbog dodavanja soka od limete, slanog i oštrog umaka od ribe koji se koristi kao jedan od osnovnih začina jelima, do slatkog na bazi kikirikija i kokosa. Pa kako da vam se ne dopadne? Držite li do konkretnih imena, jedan od najpoznatijih vijetnamskih umaka je fenomenalni Nước chấm, koji super ide i uz pržene rolnice.
Drugi razlog mog oduševljenja hranom u Ho Chi Minhu je što je u velikim količinama i po pristojnim cenama dostupno sveže voće. Ananas i mango su im ono što su za nas jabuke i šljive, a u poređenju sa tropskim voćem, koje dolazi do nas u Srbiji – bez preterivanja su duplo ukusniji. Ako odete u ovaj deo Azije na spisak šta treba probati obavezno stavite: rambutan, zmajevo voće i vodenu jabuku, koja ima ukus koji najviše podseća na krušku, a odnos vode i mesa može da se poredi sa lubenicom.
BONUS>> O putovanjima i hrani bih mogla da pričam i pišem danima i satima, a ako ste posle ovog posta ogladneli na Tastly aplikaciji imate pregršt predloga (zajedno sa objašnjenjima) za pripremu interesantnih obroka. Do nekog novog putovanja…
___________
* Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.
