Četiri novinara iz Denvera izmislila su priču da će Amerikanci pomoći rušenje Kineskog zida. Kada su Kinezi saznali za ovu podmetačinu digli su ustanak. Ova priča završila je u “Great Hoaxes of All Time”.
Gradonačelnik Zagreba Milan Bandić uspeo je da nagovori na povratnički koncert u parku Maksimir Branimira Štulića, koji već 20 godina živi u Holandiji i više se ne bavi aktivno muzikom.
“AAAAAAAAAAZRA 1. maja u Zagrebu? Koga imamo tamo? Daj odmah zovi da nabavimo karte. Da idemo kolima ili busom? AAAAAZRAAA”.
Malo je reći da je nastupilo vanredno stanje kada je kolega pročitao vest da će Džoni praviti koncert. Nas troje već smo bili jednom nogom u autobusu za Zagreb.
A onda posle pet minuta euforije… Ne sećam se ko se prvi lupio po čelu:
“Pa danas je 1. april. Travanjnjnj”.
Večernji list je išao toliko daleko da je navodio izjavu Bandića da je Štulić za Zagreb ono što su “Bitlsi” za Liverpul, i da postoji mogućnost da roker čak dobije od grada stan.
Čak je i predsednik fudbalskog kluba Dinamo Zdravko Mamić “izjavio” da je oduševljen koncertom, da je “odavno Azrin obožavatelj” i da da se priprema da lično uruči Štuliću Dinamov dres sa njegovim imenom.
Vrhunac prvoaprilske podvale Večernjaka bio je navod da će u znak prkosa prema jugonostalgičaru Štuliću na stadionu kluba “Hrvatski dobrovoljac” u naselju Siget istovremeno održati besplatni koncert pevač zabavne muzike Marko Perković-Tompson, poznat po svojim krajnje desničarskim stavovima.
“Kako doznajemo, vijest o Štulićevu povratku najviše je razočarala Tompsona koji se nada kako ‘Hrvati više neće padati na nekakve lažne veličine i sinove jugo-oficira”. On poziva (na svoj koncert) sve ‘kojima je u srcu Hrvatska, a ne neke komunjare i davno zaboravljena Srboslavija'”, pisao je Večernji list 2008. godine.
Priznajem, na ovu prvoaprilsku šalu sam OZBILJNO nasela. U svoju odbranu mogu da kažem jedino da od silnog uzbuđenja nisam isprva ni čitala tekst dalje od lida.
Pre ove, ali i priče o Srbinu koji je usmrtio ajkulu ubicu u Šarm el Šeiku ili ajkuli koja je plivala potopljenim ulicama Nju Džerzija, takođe su sporadično objavljivane hoax vesti. Danas, s “vetrom u leđa” društvenih mreža, ovakve obmane su gotovo svakodnevne i vrebaju iza svakog ugla (ali ne kao Dragan Kojić Keba). Setimo se samo kako je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Na pola sata.
Jedna od “ozbiljnih” hoax priča o kojoj se pripoveda već više od 100 godina publikovana je 25. juna 1899. Četiri denverske novine objavile su da je kineska vlada odlučila da sruši delove Kineskog zida i zdrobljeni kamen koristi za izgradnju puteva. Predstavnik sindikata kapitalista iz Čikaga Frank C. Lewis je sa novinarima podelio ovu informaciju pre svog puta za Kinu gde je trebalo da ponudi projekat za rušenje. U narednih nekoliko dana novine širom Amerike su brojale o ovome, a sve je bilo maslo četvorice novinara (Al Stevens, Jack Tournay, John Lewis i Hal Wilshire) koji su želeli da prekrate monoton dan. Priča je otišla toliko daleko da se decenijama kasnije prepričavalo kako su Kinezi toliko pobesneli na podmetačinu Amerikanaca o rušenju Kineskog zida, da su rešili da dignu oružje u znak odmazde na zapadnjake i da je to bio uzrok Boxer ustanka.
Novine su u ovom periodu američke istorije bile pune izmišljenih priča, međutim o ovoj se propoveda i dan danas kao knjiškom primeru “power of the tongue” ili kako usta mogu da vas dovedu u nevolju.
Ideja o “rušenju Kineskog zida” rodila se kada su se četiri reportera tada najvećih denverskih novina (Republican, Denver Times, Denver Post i Rocky Mountain News) jedne sumorne subotnje večeri slučajno srela na železničkoj stanici. Zadatak im je bio da pokriju centar grada, stanicu i hotele, međutim priznali su jedan drugom da nisu imali priču za nedeljno izdanje. Al Stevens je “povukao nogu” i rekao da bi on izmislio nešto, a ostala trojica su potvrdila isto. Otišli su u bar u Oxford hotelu i umesto da svako odvojeno izmisli priču, odlučili su da udruženim snagama stvore jednu veliku.
Mozgali su: možda da firma sa Wall Streeta planira da izgradi čeličanu da bi bila takmac kompaniji iz Kolorada ili priča o otmici nekog bogataša? Shvatili su da je bolje da će priča biti teže raskrinkana ukoliko je “smeste” u neku drugu državu, pa su posle Rusije, Nemačke i Japana, shvatili da je Kina savršena za to.
Ipak govorimo o 1899. godini. Informacije putuju mnooooogo sporije od jedne objave na Twitteru.
Navodno je John Lewis predložio da “sruše” Kineski zid. Zbog verodostojnosti svoje priče izmislili su i američkog biznismena koji kreće put Pekinga da učestvuje u rušenju najveće drevne vojne fortifikacije.
Originalni tekstovi nisu arhivirani, međutim dan kasnije je u Chicago Daily Tribune objavljen sledeći tekst.
Priča je narednih dana nastavila da se širi u brojnim američkim novinama i mnogi su razlagali temu, pa čak išli do detalja poput informacije da će cigle iz Zida biti iskorišćene za igradnju rečnog nasipa. Jedino je novinar New York Times posumnjao u verodostojnost vesti pitajući se zašto Kinezi sami ne sruše zid koji je “oličenje najplemenitijeg kineskog instinkta i politike”?
Ipak, ovom pričom se nedeljama nakon toga bavila američka štampa, koja je čak imala i izjave Kineza koji potvrđuju verodostojnost informacija, sa sve ilustracijama i komentarima o rušenju Zida. Iz Amerike priča se preselila i u Evropu. Svako je imao svoju verziju, a suština je ostala da SAD šalje ekspediciju da sruši Kineski zid.
Tek 10 godina kasnije, poslednji preživeli novinar od ove četvorice, Hal Wilshire je ipak prekršio dogovor i priznao da je reč o prevari.
ALI tu nije kraj!
Tekstopisac iz Denvera Harry Lee Wilber je 1939. obmanu o rušenju Kineskog zida doveo u vezu sa Boxer ustankom. Zapravo on je preneo svedočenje sveštenika Henrya W. Warrena, koji se iz Kine vratio u Ameriku, i pričao mu o moći štampane reči.
“Ova novinarska podmetačina stigla je u Kinu i to su tamošnji mediji objavili sa velikim naslovima i uredničkim komentarima. Demantiji nisu imali efekta kasnije. Buna je već pobesneo i niko nije mogao da je zaustavi. Ta senzacionalistička i neistinita priča bila je kap koja je prelila čašu užasa u svetu”, navodno je rekao sveštenik Wilberu.
Međutim, Henry W. Warren, koji se navodi kao glavni izvor informacija je te 1899. proveo u bolnici u Južnoj Americi i nema opipljivih dokaza da je bio u Kini za vreme Boxer ustanka.
Bilo da je samo preneo priču ili je i sam malo “nakitio” – Wilberov članak “A Fake That Rocked the World” (Laži koje su potresle svet) je 17 godina kasnije štampan u knjizi “Great Hoaxes of All Time”.
2 comments
Tata ti je Stulic.