“Uvek mi je bilo zabavno što moja majka ima problem da jednostavno odgovori na pitanje poznanika: šta je Aleksandra? Malo manje mi je zabavno, kada to ja treba da napišem, jer sam sklona istraživanju novih oblasti i stalnom proširivanju polja svog delovanja”, kaže Aleksandra Jovanić.
Uz mnogo sistematizacije, odgovor na pitanje čime se bavi ipak svede na: profesor, programer i dizajner. Po obrazovanju je doktor digitalne umetnosti i diplomirani programer. Znanja u te dve oblasti najbolje primenjuje kroz web dizajn, dominantnu oblast njene prakse. Docent je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, ali predaje i na master studijama Fakulteta primenjenih umetnosti i umetničkim doktorskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kao član web development timova i samostalno, uspešno je radila na razvoju kompleksnih internet projekata za značajne klijente, najčešće u oblasti kulture i umetnosti.
A kako je uopšte došlo do toga da devojka koja je završila računarstvo i informatiku na Matematičkom fakultetu sada predaje na umetničkim fakultetima?
Iako je već krajem osnovne škole dobijala nagrade na likovnim konkursima i bila aktivna u umetničkoj oblasti, nikada nije planirala da joj to bude primarno zanimanje. Usmerena roditeljskim strahom za egzistenciju uobličenim u savet “najbitnije je da ti završiš fakultet, da imaš svoj izvor prihoda, da budeš samostalna” Aleksandra je vrlo rano odlučila da će biti programer.
Tokom studiranja zanimale su je različite stvari, bila je aktivna u brojnim sekcijama i bila suosnivačica udruženja koje se bavilo temama van kurikuluma. Upravo pomoću toga je svega 10-tak dana nakon diplomiranja dobila zaposlenje u firmi koja se bavila izradom web aplikacija.
Na njenu sreću baš u tom periodu organizovane su nove magistarske studije na Univerzitetu umetnosti, koje su bile interdisciplinarne i koje su bile otvorene za sve, pa je 2002. godine bez mnogo problema upisala studije digitalne umetnosti.
“Jedan od profesora je izrazio bojazan kako ću ja razumeti 3. dimenziju. Njegovo pitanje je bilo sasvim na mestu, jer neko ko se nije bavio umetnošću ne percipira 3. dimenziju na ravnoj površini, ali meni je to (pitanje op.aut) tada bilo strašno”, priseća se Aleksandra.
Od autsajdera do asistenta
Profesorima i kolegama bilo je interesantno što ima potpuno drugačije pređašnje iskustvo i obrazovanje, ali nisu mislili da ću se tako dobro uklopiti. Desilo se suprotno.
“Posle sam se dobro pozicionirala na tim studijama i već na 2. godini sam bila najveći štreber pa sam postala asistent. Ostali studenti su bili sa umetničkih fakulteta, a meni je bilo nešto novo. Drugačije sam povezivala i onda su me uzeli za asistenta. Time sam počela da budem u akademskim krugovima”, ističe Aleksandra, koja upravo zahvaljujući različitom obrazovanju sada studente umetnosti može da uči osnovama programiranja.
Rad sa studentim, što je njoj svakodnevni posao, joj je dinamičan jer se od nje i ne očekuje da svaki dan ili godina budu isti. A pored toga i kroz lične projekte i sopstvene radove vrlo često ulazi u nove oblasti i nove teme nadograđujući postojeće znanje.
Od programiranja nagrađivanih sajtova, preko ilustrovanja knjiga, dizajniranja plakata za filmove i predstave… u svakodnevnom istraživanju i umetničkoj praksi kombinuje razne medije sa fokusom na interakivnu umetnost, umetničke igre i generativnu umetnost. Voli da sve to kombinuje sa psihologijom, jer je interesuje kako se ljudi ponašaju pri prercipiranju umetnosti, kako se ponašaju individualno kada su bez posmatranja, kako to rade u javnom prostoru.
Stavimo li po strani predstavljanje formalnim titulama pozicije na poslu ili obrazovanja, Aleksandra Jovanić voli za sebe da kaže da je mejkerka. Voli još da se predstavi kao Aleksandra – od majke direktorke univerzuma i oca kralja hipstera.
“Potreba da stalno pravim stvari je ostala najinteresantniji način da se upoznajem sa novim temama, novim oblastima i procesima. Zašto je problem promeniti medij i isprobati nešto novo? Prošle godine shvatila sam da ne znam ništa o grafici i otišla sam kod kolege, zamolila ga da mi pokaže. Ono za šta nisu potrebni specijalni uslovi, tu su internet, knjige ili pitate osobe koje to znaju da vam objasne.”
Sopstvenim primerom potvrdila je nešto o čemu govorim već godinama: jedan posao otvara vrata za nove poslove sa istim klijentom. Nije nužno da budete najbolji stručnjak u svakoj oblasti zasebno, bitnije je da se pokažete kao pouzdan i vredan saradnik. Tako je Aleksandra najpre angažovana da radi sajt Modne kuće Mona, pa je potom dobila da dizajnira i flajere za njih, a sada već i godinama fotografiše njihove kolekcije. Oni su podržali i njen posebno drag mi projekat Hrabre žene putuju kroz vreme (odakle su i fotografije koje prate ovaj tekst). Da sve ima dodatnu dimenziju moram da spomenem da je Aleksandra kao mala želela da bude krojačica i da i danas voli da šije.
Čarobna reč
Sada, naravno, ono čuveno pitanje, bez koga ne može da prođe nijedan Curiosity Chat: kako sve postižeš? Aleksandrina čarobna reč je deadline. Kaže – prilično je efikasna u završavanju projekata, što je definitivno odlika inženjera.
Ako ste prethodno i sumnjali da nauka i umetnost mogu ruku pod ruku, sada verujem da ste razoružani. Kliše bi bio da ovaj tekst završim rečenicom “ko hoće – nađe način“, ali je to svakako najpreciznija poruka koju bih volela da ponesete sa sobom nakon čitanja ove priče.
CURIOSITY CHAT je mesečno okupljanje polimata / univerzalaca / renesansnih osoba – jednom rečju svestranih ljudi previše radoznalih da bi se uklopili u nametnutu društvenu predstavu o jednom pravom pozivu koji treba da pronađemo i da se njime bavimo celog života. U formi otvorenog dijaloga razmenjujemo iskustva i ideje kako da “prigrlimo” svoja različita interesovanja, prihvatimo svoj unutrašnji sklop i uzmemo najbolje od njega. Cilj je da se povežemo, ohrabrimo i učimo jedni od drugih kako bismo što bolje balansirali sve svoje kreativne težnje. Opširnije.
Prijavite se za naredni događaj ili za Curiosity newsletter.