Da li znate šta je huddle i kako se tamo stiže?

Feather-Pen-HD-Wallpapers

Ovo je trebalo da bude priča o sportskom novinaru. Međutim, sada kada je pri kraju i ja uvodom treba da joj dam finalni glanc, zapravo shvatam da nema ni reči o sportu.

Ideja mi je bila da vam iz drugog ugla predstavim jednog od najboljih pisaca među sportskim novinarima, koje prati stigma da su uglavnom neostvareni bivši sportisti. Muka je što pod teretom izveštavanja o dnevno aktuelnim temama nemaju često priliku da pokažu i druge svoje talente. A ima briljantnih pisaca, verujte mi. Jedan od onih čiji se tekstovi čitaju s užitkom, bez obzira na tematiku, i koji je sopstvenim primerom dokazao da u online medijima ne uspevaju samo i jedino čips vesti je Darko Nikolić.

Ideja mi je bila i da vam opišem kako smo se početkom ovog milenijuma on i ja upoznali na jednom fudbalskom stadionu. Kada se setim vremena i mesta nije mi baš do smeha. Međutim, mi smo se tada slatko smejali. Uprkos svemu. Uprkos i tome što navijamo za suparničke klubove. Kada je umemorisao moj broj u telefon umesto imena upisao je “Smiley”. I nisam to spomenula da bih opisala kako sam ja supercoolzabavna, već da dočaram njegov pogled na svet.

Ideja mi je bila i da vam kroz njegov nick na Twitteru (@huddlebre) objasnim esenciju njegovog pisanog dela. U sportu huddle je ritual tima koji ih čini jedinstvenim. Znate ono kada zagrljeni stanu u krug, malo pognu glavu i dogovaraju se ili međusobno motivišu? Merriam Webster ima još bolju definiciju. Ako ste pročitali jedan Darkov tekst ili tvit shvatićete jasnu asocijaciju.

Ideja mi je bila da vas pričom sa Darkom inspirišem, mada bi priča o Darkovoj životnoj borbi bila još inpirativnija. On tu priču povremeno stavlja u drugi plan i ono što pred sobom vidite kada u Darka gledate je čovek koji se svim silama trudio da na svoj način pomogne našim hrabrim momcima i devojkama da putuju na Specijalnu olimpijadu u Los Anđeles.

Ovo je samo povod, a razloga ima mnogo, zašto sam Darka Nikolića uvrstila u rubriku Moji heroji. Nadam se da sam uvodom dala fini glanc ovom tekstu, a ne sumnjam da ćete u narednim redovima uživati. Uz napomenu da je ilustracija za tekst takođe njegov izbor i preuzeta je sa ovog sajta.

Tvoji članci izgledaju kao da nemaš “loš dan za pisanje”, gde i kako pronalaziš inspiraciju, posebno u trenucima kada nije sve kako valja?

– Ono što neko radi, i kako to radi, odraz su onoga kako se oseća. Sa druge strane, bilo kojim poslom da se bavimo, ako ograničimo svoj um na reč “obaveza”, onda sputavamo slobodu koju imamo, pa samo popunjavamo praznine čime god stignemo, umesto da od njih pravimo neke čudesne stvari. Inspiracija, dakle, ne leži u spoljašnjem svetu, već u unutrašnjem. Taj svet je mnogima od nas nepoznat, jer nismo učeni da ga upoznajemo i negujemo, već se poslednjih godina, možda i decenija, pažnja potpuno odvodi u drugu, materijalnu i vidljivu stranu. A taj unutašnji svet, naš pokretač, izgrađuje se na više načina. Smirenje je jedan od njih, ujedno i jedan od najtežih, naročito u ova vremena. Ali, kakva god da su vremena, a uvek su vremena teška za nekog ili mnoge, svako ima neki talenat. Ako mu ne posveti pažnju, urušiće se i njegov unutrašnji i njegov spoljašnji svet. Moja inspiracija, stoga, nije ono što vidim, jer bi to onda bilo puko prepričavanje, već leži u onome što osećam prema tome što vidim.

Kako opisuješ sebe, koja je tvoja misija dok slažeš reči? Kada ćeš sebi reći (ili kada sebi govoriš): Darko, uspeo si!

– Opasno bi bilo da sebe neko posmatra samo kroz posao. Čovek nije stvoren samo da radi, već da menja svet oko sebe, da ga popravlja i ulepšava. Posao je tu, u mom slučaju govorimo o pisanju, samo jedna od staza kojima se krećem. A do kraja tog puta vode i porodične staze, pa one čovekoljubive i, naravno, one na kojima su pokušaji sprečavanja duhovnog propadanja. Sopstvenog i onih do sebe.

“Često brinemo o nebitnim stvarima, pa pažnju usmeravamo na svoje probleme, umesto na talente”

Otkud ti toliko pokretačke energije?

– Mi smo zaboravili da čovek nije samo materijalno biće, već i duhovno. On hoda na te dve noge kroz život. Zašto smo mi odlučili da budemo invalidi, pa da koristimo samo jednu, pitanje je za svakoga od nas. Prosto, pažnju smo usmerili na mnogo toga efemernog, prolaznog… Često brinemo o nebitnim stvarima, pa pažnju usmeravamo na svoje probleme, umesto na talente. A čemu posvetiš pažnju, to i raste. Mene zato i ne pokreće hod na jednoj nozi, već pokušavam da koračam na obe. I, nije lako. Ali je beskrajno lepše.

Da li je pisanje tvoj način borbe sa svetom ili način da se od sveta skloniš?

– Iskoristio bih onu slobodu koju sam pomenuo da odgovorim na jedan drugačiji, treći način. Ne borim se sa svetom, niti se od njega sklanjam. Pokušavam da ga oblikujem. Zapanjili bi se mnogi kada bi bar na tren pokušali to, jer em prija, em je moguće.

Roman “Gvozdeni puk” je u nastajanju i to na pomalo specifičan način. Kakvi su ti planovi s njim?

– To će biti roman ne samo o balkanskim i Prvom svetskom ratu, govorim dakle o periodu 1912. – 1918., već upravo o temama koje sam spomenuo. Roman o našem mentalitetu, divnim kvalitetima i brojnim manama. O duhovnom uzrastanju, o ljubavi za svet oko nas. O hrabrosti, ali i slabostima. O zaboravljenim vrlinama i patnjama koje su zbog toga tek sada narasle. O ljubavi, ali i porocima. O svima nama, a kroz istinite priče o našim pradedama i ljudima i idejama sa kojima su živeli i za koje su živeli. Ako sve bude kako treba, a mnogo posla je još preda mnom i pored divne pomoći mnogih stručnih ljudi iz naših institucija, od Ministarstva odbrane, Vojnog arhiva i Vojnog muzeja, do istoričara i kustosa muzeja širom Srbije, taj roman će, kada zaživi, po svoj prilici besplatno biti deljen. Više kao podsetnik na ono što smo bili i možemo da budemo, nego kao jedno obično književno delo.

“Gde god da smo i šta god da radimo, mi svojom duhovnošću taj prostor ulepšavamo”

Radio si i u štampanim medijima, ali internet (kao i tvoje prisustvo na Twitteru) donosi drugačiji vid interakcije. Da li te to opterećuje, sputava, kanališe ili prija?

– Jednom sam, kada je internet krajem prošlog veka počeo da se širi, na Hilandaru čuo razgovor koji se, otprilike, vodio ovako. Jedan mladi monah je starijem na temu potencijalne internet prezentacije manastira rekao “Ali, što bismo mi našu duhovnost izlagali u jednom takvom, kompjuterizovanom (virtuelnom) svetu, pa… tamo sve vrvi od seksa, ispraznosti, bolesti ljudskih duša!?“. Odgovor starca, koji teško da je i video kompjuter uživo koliko je dugo na Svetoj gori, bio je “Znaš, gde god da smo i šta god da radimo, mi svojom duhovnošću taj prostor ulepšavamo. A mi i nismo pozvani da bilo šta drugo radimo, osim da svedočimo živog Boga – sopstvenim životima. Zato, zašto ne bismo i taj kompjuterizovani svet – ulepšali?“. Daleko sam ja od njihovih mudrosti i uvida, ali mi se taj stav neobično svideo: gde god da si, učini taj prostor i to vreme – lepšim. Internet se tu ama baš ništa ne razlikuje od tramvaja, redakcije ili pijace.

Preporuči nam tri knjige koje će nam pomoći da budemo bolji i duhovniji ljudi.

– “Dobro drvo” Šela Silverstejna je slikovnica kojoj bih mogao da se vratim uvek, iznova i iznova. To i činim, još od detinjstva. “Pitanja i odgovori“, knjiga Vikasa Svarupa po kojoj je, po meni prilično loše, snimljen Oskarom nagrađeni film “Milioner iz blata“, a loš je jer je potpuno izostavljen detalj koji se provlači kroz ceo roman i koji ga čini veličanstvenim, takođe može da mnogima promeni život. Ali, da ne izbegnem drugi deo pitanja. Kada se o duhovnosti radi, Sveto pismo krije neke čudesne a jednostavne recepte za smireniji i srećniji život. Istina, ma koliko čitao i umeo sa rečima, ta knjiga se najbolje razume kada se neki njen deo, ne duži od minut čitanja, čuje i razume srcem tokom liturgije. Zato i volim da budem njihov deo. Tamo čuda zaista i počinju.

___________

BONUS>> Pročitajte i moje prethodne blogpostove o domaćim sportskim novinarima vrednim pažnje:
Zašto se sportski novinar uvek piše u muškom rodu?
Za sve je kriv jedan sportski novinar

Total
0
Shares
1 comment

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like