Gde prestaje novinar, a počinje čovek?

Jedna anegdota sa Fakulteta političkih nauka kaže da na pitanje profesora: “ukoliko bi se našli na licu mesta saobraćajne nesreće šta biste prvo uradili?”, nijedan student nije dao tačan odgovor. Svi studenti su odgovorili da bi se prvo javili redakciji i poslali vest, a ispravan odgovor je glasio: “prvo pružiti pomoć unesrećenima”. Bojana mi je dala sjajan uvod i moraću češće da je konsultujem, kad već neće da se aktivira na svom blogu 🙂

Elem. Nedavno prerušavanje novinara u sveštenika kako bi ušao u bolnicu gde na aparatima leži Mihael Šumaher ponovo je aktiviralo debatu na temu: gde prestaje novinar, a počinje čovek?

Za mišljenje o tome pitala sam novinare Bojanu Bačić (dnevni list Danas), Predraga Vujića (portal MONDO) i Denisa Kolundžiju (novosadski list Dnevnik).

“Prerušavanje u sveštenika i ulazak u bolnicu je odvratan gest. Jer, čovek se bori za život. Kako li je njegovoj porodici? Aplauz za pokušaj i spretnost, domišljatost, ali ja to nikad ne bih uradio”, rekao je izvršni urednik MONDA Peđa Vujić.

Nije tajna da među nama ima onih koji su “žedni krvi” i koji kao da uživaju kada odlaze u unesrećene porodice. I moram da priznam, iz mog iskustva – pretežno su žene u pitanju. Pre nekoliko godina jedna mlada koleginica je usred noćnog dežurstva pred svima u redakciji izjavila: “što se ne desi neko ubistvo?! Baš mi je dosadno u redakciji”.

Srećom, više se ne bavi novinarstvom. Bojana se prisetila nedavnog lančanog sudara kod Šimanovaca. Smatra da je tu “najveća odgovornost na medijima koji su se utrkivali u opisima jezivih prizora kao da nije bilo dovoljno samo reći stravična saobarćajna nesreća”.

“Velika je zabluda mišljenje da se tragičnost nekog događaja može opisati samo jezivim prizorima pri tome nimalo ne vodeći računa o dostojanstvu žrtava i njihovih porodica. Mislim da tu više dolazi do izražaja znanje odnosno neznanje kako ispričati priču, ne umanjujući njenu realnost a opet zaštiti dostojanstvo na koje ima pravo svaki čovek. Najbolji primer za ovako nešto je kadar u kome se vidi samo patika koja je pronađenja prilikom iskopavanja posmrtnih ostataka Ivana Stambolića na Fruškoj gori. Taj prizor je uspeo da istovremeno zaštiti dostajnstvo žrtve i njene porodice, a da pri tome prikaže stravičnost ovog zločina”, kazala je Bačićeva.

Predrag kaže da mu je, kao čoveku, najteži novinarski zadatak kada je trebalo da poseti porodicu nakon ubistva ili nesreće.

“Novinar treba da izveštava o svemu što vidi, ali mora i da zna kada treba da ostane čovek, kada treba da o’ladi. Ja sam se tom prilikom osetio baš tako. Rekao sam sebi: ne, to neću da radim. Ljudi žale, oplakuju, a ja treba da im priđem i nagovorim ih da pričaju o tome. Nikada se, srećom, nisam našao u situaciji kada se dogodi neka veća saobraćajna nesreća, ali verujem da bih tada zaboravio da sam novinar i pomagao onima kojima je pomoć potrebna”, dodao je Vujić.

“U prvom redu, granica između novinara i čoveka je bezbednost, život. Tome se čak i ne približavam, o tome nema zbora. Ne postoji priča vredna ugrožavanje tuđeg života. Naravno, govorim o svesnoj nameri, ne možeš da kontrolišeš sve, o svesnoj nameri da ugroziš nečiji život ako postoju svest o tome, o toj mogućnosti, a ti i dalje inisistiraš na priči tu imamo novinara koji nije čovek”, istakao je Denis Kolundžija.

Ratno izveštavanje je posebna kategorija. Smrt i bolest su nešto što konzumente medija (gledaoce, čitaoce, slušaoce) prilično intrigira, a novinare često stavlja na velike moralne muke.

“Sticajem okolnosti poznajem porodicu koja je doživela pre nekoliko godina da joj jednog člana porodice bolnica greškom proglasi mrtvog. Nakon ovog veoma neprijatnog i bolnog događaja zamolila sam ih da priču objavim u novinama međutim oni su odbili. Iako sam im obećala da njihova imena neću objaviti, oni su opet odbili. Imala sam priču “bombu” i mogla sam na hiljadu načina da ih prevarim, ali nisam više želela da insistiram jer iako sam novinar na prvom mestu sam čovek i znam kako bih se ja ili bilo koji čovek na ovoj planeti osećao da mora uz novine još jednom sve to da preživljava. Tada još mlad novinar previdela sam jednu drugu stvar. Kasnije se ispostavilo da je ova priča zapravo mogla da mi bude trag jednoj mnogo većoj priči koja se tiče takozvane “pogrebne” mafije o kojoj se kasnije mnogo pisalo. Verujem da se svaki novinar u karijeri nađe u ovakvoj situaciji. Danas je najteže i jako je teško odupreti se opštoj gladi za senzacijom“, ispričala mi je @Speranca.

Upravo taj momenat kada nešto znaš, a ne bi trebalo da napišeš jer te je neko “zavetovao” da ćutiš je vrlo nezgodan. Zato na kursevima novinarstva koje organizuju najpoznatiji svetski mediji početnike savetuju da sagovorniku uvek pre samog razgovora uvek kažu: “Nemojte da mi kažete ono što ne želite da objavim”.

To se često dešava, posebno ukoliko sa nekim već profesionalno sarađujete. Reč pogaze najčešće rukiji.

“Za svakog novinara je najvažnija vest, jer bez nje nema ni dobre priče, a to se jedino računa u novinarstvu. Nijedan urednik vas neće pitati koliko vam je trebalo da “iskopate” i odakle vam. Njemu je potrebna vest! Iako postoje davno utvrđeni etički kodeksi u novinarstvu najvažniji su oni koji nosite u sebi jer nema tog kodeksa koji vas može naučiti da prepoznate granicu kad prestajete da budete čovek, a postajete životnja željna tuđe slabosti i krvi”, poentirala je Bojana Bačić.

BONUS>> Etički kodeks novinara Srbije možete da pročitate OVDE.