Svi mi koji kada nešto ne znamo najpre potražimo odgovor na Google…
Dakle – svi.
To je postalo uobičajeno ponašanje. Google (možeš da zameniš za ime bilo kog drugog pretraživača) jeste naša potencijalna biblioteka znanja i sirova biblioteka namera, međutim postoji tu nekoliko problemčića…
Znate ono kada vi krenete da upisujete određeni pojam, a Google ponudi da dovrši frazu? I vi se zabezeknete “kako je znao da baš to tražim?!” 😯😲
Verujem da bi sada većina ovu priču završila teorijama zavere kako nas prisluškuju i slično, no to meni nije namera.
Na nešto drugo hoću da vam skrenem pažnju.
Osnovna svrha internet pretraživača je da odabere najrelevantnije informacije za traženu temu i to su manje-više isti rezultati za sve. Bazirano na našim ranijim pretragama i onome što su drugi naši “srodni tipovi” pretraživali.
A pošto malo ko pregleda do kraja i prvu stranicu, ne d`o bog da iščita ono što je na trećoj, petoj ili sedmoj strani, neminovno je da svi imamo gotovo iste informacije o nečemu. Onda je jasno kao dan: ako svi imamo (skoro) iste “ulazne” informacije, samim tim su veeelike šanse da u potrazi za odgovorom ne odemo dalje od očiglednog. Naše trenutne potrebe su zadovoljene i nećemo maknuti od standardnog načina razmišljanja i delanja.
Drugi problem je da zaboravimo informacije koje nismo sačuvali na uređaju. Čak i ako ih ostavimo samo memorisane npr u telefonu mala je šansa da će nam aktivno koristiti u budućnosti.
Pretražimo – pročitamo – zaboravimo.
Poput brze hrane. Ovakvim pristupom svoj um hranimo samo minimumom informacija i ne dobijamo širinu znanja koja nas vodi ka zanimljivim i autentičnim idejama.
ilustracija: icons8
