Malo je novo veliko

Zvuči kao savet modne blogerke, a zapravo je priča o Kikinda WebBiz Forumu.

Tokom proteklih 48 sati kroz Twitter lajnu je prošlo više od 1.500 tvitova (pod hashtagom #kiwebbiz) i u dobrom delu njih su reči hvale za organizatore, konkretno – prvu lokalnu samoupravo u Srbiji koja je upriličila ovakav skup. I to nije samo lažno dodvoravanje, već je zaista nas blizu sto provelo vrlo prijatan vikend u gradiću na severu Banata.

Zamišljen kao regionalna konferencija o novim medijima, zahvaljujući kreativnim i motivišućim predavanjima pre svih Ivana Ćosića, Vladana Filipovića i Ivana Minića KiWebBiz se praktično pretvorio u TED(x) u malom.

Drago mi je što sam zajedno sa Angelinom Radulović, Suzanom Trninić, Aleksandrom Grubešom, Denisom Kolundžijom i Petrom Vojinovićem bila učesnik panela Novinarstvo i društvene mreže, a ono što smo izveli kao zaključak je da šest brbljivih novinara nikako ne treba staviti na jedno mesto i dati im dva mikrofona 🙂

Šalu na stranu. Kada se podvuče crta svako od nas je nakon ovog vikenda bogatiji za neko novo saznanje. Neko je saznao zašto ne treba da bude autističan na Twitteru, neko koliko interesantnih primena može da ima Foursquare, neko undercover priče iz fotografske radnje, neko kako je spavati u domu i hraniti se u menzi, a svi mi da je Kikinda zanimljiv gradić koji ima šta da ponudi.

Radionica Turizam i društvene mreže izvedena je maksimalno praktično: kolektivno smo obišli Kikindu u pratnji sjajnog vodiča. Gotovo svi smo prvi put prošetali Centrom za likovnu i  primenjenu umetnost Terra i upoznali se sa internacionalnim simpozijumom skulpture velikog formata u terakoti,  jedinstvenim umetničkim događajem ove vrste.

Najpre smo u samom centru Kikinde saznali nešto više o istoriji ovog grada došao je red i da se sretnemo sa veličansvenom Kikom. Nakon što su fosilni ostataci mamuta pola miliona godina ležali ispod 20 metara gline u pogonu fabrike “Toza Marković”, oni su deset godina po pronalaženju (1996.) smešteni u Narodni muzej Kikinda. Na malom prostoru u zgradi nekadašnjeg Magistrata Velikokikindskog dištrikta, ali sasvim s ukusom raspoređeni nalaze se i mnogi etnološki, istorijski i prirodnjački eksponati koje vredi videti.

Kao šlag na tortu priči o ljupkoj Kikindi došao je odličan sladoled (i za beogradske prilike jeftin – kugla 40 dinara) o kome se pričalo. Pričalo se sve do narednog jutra i #FruštukUp na kome smo u pravom smislu shvatili šta znači da iz Kikinde niko ne sme da ode gladan. Gospođe iz obližnjih mesta Rusko Selo i Novi Kozarci pripredile su nam u nedelju ujutru u Velikom parku fenomenalnu gozbu sa lokalnim specijalitetima.

Prvo fruštuk (pa predavanja), ondaK na put. Svi na svoje radne zadatke.

Još jednom pohvale za ljubazne i nepretenciozne domaćine Foruma. Nadam se da će Kikinda nastaviti u dobrom pravcu, da se neće sve završiti na “igrala je samo jedan vikend”.