Bila sam skeptična prema njegovoj tvrdnji “selfie journalism will change the world” imajući na umu dosta primera koji su zloupotrebili demokratizaciju medija.
Međutim, Jusuf je imao i adute na svojoj strani:
“Kada intervjuišeš ljude telefonom, oni su iskreniji, nemaju utisak da je tu kamera. Radio sam prilog o žrtvama seksualnog nasilja i dao sam im direktno pametni telefon u ruke. Otvorili smo aplikaciju i ona je sama odabrala sočivo (Snapchat Lens) kojim će prikriti svoj identitet. Videle su joj se samo oči, da prikažu njene emocije. Imala je znatno veću kontrolu nad situacijom, nego da sam joj je rekao: veruj mi da ću ti zamutiti lice kada dođem u redakciju.”
Jusuf Omar je nedavno bio predavač na Business of Truth. Digital impact forumu u Beogradu i tom prilikom smo se upoznali. U Srbiju je došao iz Australije, a naredna destinacija bila mu je Švedska. Uči ljude da kreiraju reportaže uz pomoć mobilnih telefona i iskoriste društvene mreže da se njihove priče čuju.
Ali, hajde da prvo razmotamo njegovu karijernu priču da shvatite kako je došao do situacije u kojoj je trenutno.
Imao je svega 21 godinu kada je 2010. iz Južne Afrike otišao u Siriju kao ratni izveštač za eNCA. Poneo je samo mobilni telefon i malu ručnu kameru. Svi sa kojima je bio blizak na frontu u Siriji su poginuli.
“Izveštavanja sa takvih kritičnih mesta je vrlo skupo i zahtevno za medije, međutim ja sam postao najjeftiniji reporter. Kreirao sam sadržaj samo uz pomoć mobilnog telefona i mogli su da me pošalju bilo gde. Istovremeno, publika se bolje povezivala sa mnom. Više mi verovala kada, na primer, snimim kako uveče ležim u krevetu i direktno u kameru kažem da čujem bombe oko sebe”, objašnjava Indijac rođen u Velikoj Britaniji.
Kada je prešao u The Hindustan Times kaže da je tokom kolegijuma najveći deo vremena konverzacija na nivou osnovnih novinarskih pitanja ko, šta, kada, gde, zašto i kako, međutim kasnije kako su ljudi počeli da imaju lično iskustvo novih tehnologija i platformi čak 50% vremena su provodili u razgovoru kako da plasiraju sadržaj. Mnogima je najteže bilo da shvate linearni tok priče koji iziskuje Snapchat, što je ironično jer je ta tehnika pripovedanja vrlo slična televizijskom.
Omar je mobilnom novinarstvu obučio više od 750 ljudi u Indiji i u razgovoru mi je istakao da većina njih nije imala najsavremenije pametne telefone, niti prethodno novinarsko iskustvo.
“Organizujem MoJo radionice sa svima – od čistačica do direktora, jer nikada ne znaš ko će biti svedok dobre priče”, dodaje Jusuf.
Tu onda potežemo pitanje dve (meni) izuzetno bitne komponente: objektivnost i odgovornost prema činjenicama.
“Naš zadatak je da damo kontekst događanja. Ne treba da budemo objektivni, treba da budemo emotivni ako situacija to zahteva“, smatra Omar.
Posle desetomesečnog, ali vrlo efektnog, boravka u HT Jusuf se pridružio CNN International u Londonu kao Senior Social Reporter/Producer (izvinite na engleskom, ali kod nas ne postoji ta funkcija, mada u praksi sve je više ljudi koji počinje da kreira informativni sadržaj namenski za društvene mreže). Primarno se bavio Snapchat Discoverom, gde američki informativni kanal pokušava da “upeca” milenijalce.
Nije se dugo zadržao ni na CNN, već je zajedno sa suprugom Sumajom osnovao Hashtag our stories. Neposredno nakon toga sreli smo se u Beogradu i tada je nastao ovaj video.
Otvarajući torbu sa opremom, Jusuf je otvorio mnoga nova pitanja.
Šta je uopšte bio okidač da napusti posao u tradicionalnim medijima i pokrene Hashtag our stories?
Među ljudima koje je obučavao u Indiji bila je u grupa skupljača sekundarnih sirovina na deponijama, kako bi kroz Instagram Stories dokumentovali šta se oko njih odvija. Jusuf je bio uveren da je projekat propao, jer nisu kreirali nikakav sadržaj.
Nekoliko meseci kasnije, jula 2017. Vlada Indije uvela je takse, koje su direktno uticale na ljude sa finansijske margine društva. Prolazeći kroz teške trenutke oni su počeli da upotrebljavaju kamere telefona da prenose šta im se događa. Mas mediji koristili su te priče u svojim izveštajima.
“Odjednom sam shvatio da postoji veliki potencijal u obučavanju ljudi sa ivice društva, jer na internet će doći sledeća milijarda ljudi kojoj će biti važno da se čuje i njihov glas, a za to će koristiti mobilne telefone“, kaže Jusuf Omar.
Tako su Sumaja i Jusuf ovog septembra krenuli na tromesečnu svetsku turneju tokom koje će obići 20 različitih država. Na svakom mestu se uz pomoć lokalnih nevladinih organizacija sreću sa osetljivim društvenim grupama. U proseku obučavaju 15 do 20 ljudi u svakoj zemlji, od kojih 5 postaju i stvarni izveštači. Kasnije, kroz komunikaciju u Facebook grupi im pomažu da dalje razviju svoje veštine i insistiraju na proveri svake objavljene činjenice.
Njihova deviza je: more cameras, more perspectives, more truth.
Prilikom boravka u Beogradu radili su sa grupom avganistanskih i libijskih izbeglica, koji su tada objavili snimke dokumentujući svoje naporno putovanje. S druge strane, policija im nije dozvolila da se približe izbegličkom hotelu u Zagrebu.
Neposredno nakon ovog našeg susreta u Beogradu grupa okupljena oko Hashtag our stories je u saradnji sa Ujedinjenim nacijama obeležila 2 godine od usvajanja 17 ciljeva održivog razvoja tako što je sa 17 različitih delova sveta u razmaku od sat vremena na Facebooku emitovano 17 građanskih priča o zaštiti životne sredine, obrazovanju, siromaštvu…
(pogledajte snimak koji je uradio migrant iz Beograda)
Možda trenutno deluje samo entuzijatično, međutim Jusuf planira da na ovaj način razvije mrežu mobilnih izveštača, koji bi sarađivali sa velikim medijskim kućama. U iščekivanju 5G mreže 2020. godine Omar očekuje da će Hashtag our stories biti celodnevni program uživo.
A sad moja 2 centa na čitavu ovu priču, mada bih mogla roman da napišem. Demokratizacija medija donela je priličnu anarhiju, rekla bih. Ali ne toliko što se tiče forme, već kada govorimo o sadržaju. Govorimo li o samoj formi – apsolutno podržavam da smislena priča treba da bude na prvom mestu, a da kvalitetu snimka npr još i može da se progleda kroz prste.
S druge strane, što se tiče količine informacija… Za moj ukus potpuno smo se udavili u obilju svega. Ti silni prenosi uživo svakakvih stvari mene lično iritiraju i smatram da doprinose da budemo sve više društvo spektakla. Najekstremnijeg spektakla i vašara taštine.
Daleko od toga da smatram da kreiranje priča treba da bude ekskluzivitet samo novinara, niti da svako od njih to radi dobro i u skladu sa vremenom u kome živimo, već da velike medijske kuće ipak imaju dozu samoregulative. Da, tu mislim na proveru informacija.
Potpuno podržavam ljude koji teže da budu medij za sebe, ali mnogi su se u tom pokušaju izgubili. Oglasite se kada zaista imate šta da kažete, ne po svaku cenu samo da se čuje glasić “hej, i ja sam tu“. Onda vaš glas gubi na snazi. Neće vas ljudi primećivati kada je zaista važno.
____________
PROČITAJTE SRODNE TEKSTOVE S BLOGA:
