BEOGRAD – Zoran Šećerov, sportski novinar, pretučen je večeras pre početka emisije “Total soccer” ispred zgrade SOS kanala.
On je u emisiji rekao da su mu, kada je izašao iz kola, prišla trojica mladića, koje ne poznaje, i pretukla ga.
Šećerov kaže da dok su ga tukli, dvojica, koja je on prepoznao, to gledala iz džipa. On trenutno sedi krvav u studiju SOS kanala, a najavio je da će u daljem toku emisije reći ko su napadači.
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=eWuGt_0qf48&w=600&h=450]Brzinom svetlosti proširila se ova vest internetom, čak i među onima koji ne prate SOS kanal, niti znaju ko je Zoran Šećerov.
Prebledela sam u momentu, jer ne samo da je reč o kolegi, već o mom prvom uredniku.
Srećom… “pretukle” su ga dve šminkerke, te su mnogi online mediji jednako brzo obrisali ovu vest sa svojih portala.
Cilj ove “gerila akcije” (prekopirane iz Italije) bio je da skrene pažnju na sve češće pretnje u srpskom fudbalu.
Definitivno je skrenuta pažnja, mada su pojedini renomirani ljudi iz branše ovaj potez prokomentarisali kao “bezobrazluk i vrhunski neukus” , sramotu i “sve za rejting”…
Možda to SOS kanal i Šećerov nisu uradili na najsrećniji način, ali bar nisu sedeli u ćošku i na Twitteru/Facebooku divanili o “šamponiranju“, skidanju dresova, pretnjama sudijama ili nameštanju utakmica. Za detaljnije objašnjenje vidi pod: ne sudi, usudi se.
Naterali su nas da se zamislimo, jer situacija koju su iscenirali nije toliko nestvarna.
Nema sumnje da će se o ovom događaju malo više pričati nego o pobedonosnom košu Ivana Paunića, posvećenom njegovoj devojci Ani Ivanović (ako je verovati statistici – sportska vest dana), ali će ga nažalost zameniti neki novi skandal.
A pitanje nezadovoljne publike ostaće isto: zašto se ne pozabavite tom i tom temom?
a) zato što nemam podršku redakcije/poslodavca
b) zato što volim svoj život/svoju porodicu
c) zato što znam s kim imam posla
Neki su od najčešćih odgovora, mada su neretko uključene i sve tri stavke samo sa različitom zastupljenošću.
Gotovo da ne znam kolegu (koji se na oziljan način bavi novinarstvom) kome nije prećeno, pa čak i za naizgled bezazlene sitnice koje su izašle na videlo, a neko je smatrao da nije trebalo.
– Čuvaj kolena.
– Tvoja, ipak, vrede malo više.
Dobro mi je urezan u sećanju razgovor mog kolege sa fudbalerom za koga su svi znali da “druguje” sa mafijom.
Uvek kada ljutito krenete da postavite pitanje “zašto malo ne pišete o tome” razmislite kako biste se i sami osećali da vam prete, a da vi nemate instrumente (namerno nije upotrebljena reč “oružje”!) da se branite.
Sada ćete prokomentarisati: sami ste birali profesiju. Istina je, ali nije baš da smo maštarili o tome da budemo glineni golubovi. Da to nije ekskluzivitet srpskih predstavnika medija osetili su na svojoj koži nedavno i novinari Guardiana.
Diskutovaćemo na ovu temu još, ali nisam optimista da će biti u kontekstu rešavanja problema.
