Pobićemo vas ko zečeve i druge Internet gadosti

Hrvtski portal Net.hr je tekstom s naslovom “Dosta je gadosti” objavio da je ukinuo komentare uz obrazloženje:
“Postalo je gotovo pravilo da komentari služe za izražavanje poremećenih, bolesnih i zadrtih stavova jednog dijela čitatelja. Suočeni s takvom situacijom, odlučili smo komentare čitatelja regulirati na najrestriktivniji način – ukidanjem”.

Nakon toga Hina je analizirala stanje na najposećenijim hrvatskim portalima, a Vreme na srpskim.

I ja sam se drznula da uradim malo istraživanje koliko se procentualno komentara odbaci, šta je razlog tome, ko je meta uvredljivih komentara i ko komentariše na taj način. Uzorci su: B92, Kurir i MONDO.

Koliko komentara NE bude objavljeno i zašto?

MONDO: Prosek je bio oko trećine neodobrenih komentara, a retorika u njima tipična je za devedesete: šiptari, pederi, ustaše, balije, Turci, “zeleni”… Banujemo svaki pokušaj da se neko uvredi, a čak i kada nije pretnja u pitanju ljudi koji komentarišu često nisu ni svesni da koriste govor mržnje. Kada su u pitanju tekstovi u kojima se spominje LBGT populacija, praktično svaki deseti komentar bude objavljen.
Nivoi uvreda su različiti. Najčešće su opšte psovke i prozivke, ali pojavi se ponekad, istina u velikoj manjini, poneko bacanje bombe na Vladu, pretnja po ličnu bezbednost grupe ljudi ili pojedinih aktivista, npr. LGBT krv će liti; ubij, zakolji; znamo gde živiš p* pederska; čekamo vas, biće krvi; pobićemo vas ko zečeve…

Kurir: Oko 60% komentara je neprikladno za objavljivanje, ali kako ne treba generalizovati, važno je razumeti da u odnosu na temu taj broj je nekada samo 10%. Negativne vesti se najviše i čitaju i komentarišu. Kada je vest negativna prirodno je i da dobijate komentare koji sadrže nezadovoljstvo čitalaca.

B92: Odbijamo otprilike trećinu komentara na sportu, u dramatičnijim danima i više od toga. Što je tekst sofisticiraniji, po pravilu je manje komentara, što takođe svedoči o tome da smartfon generacija nema vremena ni želje da se udubi. Oni više i ne čitaju tekst, već posle nekoliko redova, ili direktno sa naslova, idu u komentare, što se jasno vidi iz načina na koji komentarišu.
Ako i nisu uvredljivi, ogromna većina komentara nema nikakav realan kvalitet, jer “bravo Nole”, “idemo Grobari”, “svaka čast majstori” ili “nemate pojma” zaista ne doprinosi kvalitetu bilo kog sajta. Pre pet ili šest godina moglo je da se govori o tome da je oko trećine odobrenih komentara konstruktivno, danas bi i deset posto bilo preterana procena.

Ko komentariše?

Kurir: Samo 1% čitalaca šalje komentare, a najviše 20% čita komentare na određeni tekst. Meni to govori da su komentari precenjeni i da nisu toliko bitni koliko se misli.

MONDO: Hejteri su uglavnom manjina i najčešće pojedinci, jednokratni komentatori, jer su redovniji komentatori uglavnom shvatili da govor mržnje ne prolazi.
Najveći stepen pretnje se upućuje ka LGBT populaciji, i te komentare najčešće ostavljaju oni koji čitaju sportske vesti. Veliki problem su razne grupe koje spamuju iz raznoraznih razloga, pa i kad je u pitanju LGBT.

B92: Tokom godina sretali smo se i sa veoma “neobičnim” ljudima, koji su mesecima, čak i godinama uporno slali komentare, iako smo ih sistematski odbijali svaki put kada se oglase. To su ljudi koji su na početku svoje komentatorske karijere slali nedopustive komentare koji uključuju širenje verske, rasne ili nacionalne mržnje ili teške lične uvrede. Neki od njih bi nastavili u istom tonu, drugi bi se igrali toplo-hladno, povremeno ubacujući prihvatljive komentare (koje takođe nismo puštali, jer su njihovi pošiljaoci već bili označeni kao problematični).
Jedan od njih poslao je ne manje od 50 mejlova na adrese bukvalno svih odgovornih u kući, žaleći se na tretman, iako je dve nedelje ranije imao rasistički, a prethodnog meseca ratnohuškački komentar. Neke od tih ljudi pratimo dugo, u kontaktu smo i sa policijom, i spremni smo na tužbu, ukoliko procenimo da je pređena linija, pogotovo kada sistematski vređa neku konkretnu osobu sa B92. Ne biste verovali ko je sve na meti.

Šta činiti?

B92: Zbog svega izrečenog razumem kako su kolege sa net.hr stigle do odluke, mada ne mogu da kažem da imam definitivan stav o njenoj ispravnosti. Tokom prethodnih nekoliko godina razmišljali smo o raznim opcijama pojačane kontrole i suzbijanja problematičnog ponašanja u komentarima, od obavezne registracije do smanjivanja broja tekstova na koje je komentare moguće postaviti. Ipak, iz iskustava kolega iz raznih krajeva sveta shvatili smo da korist ne bi bila preterana, jer oni koji su najprolematičniji su istovremeno i najuporniji i sasvim sigurno im ne bi bio problem da se i po 50 puta registruju.

Kurir: Komentari jesu deo teksta i u tom smislu moraju da odražavaju mišljenje čitalaca. Tu dolazimo do teškstog zadatka jer se pokazalo da nijedan operater ili administrator jednostavno ne može da bude dovoljno informisan da bi kvalitetno obradio komentar na svaku temu.
Mislim da je rešenje jednostavno i da već postoji. Moderacija komentara treba da pripadne autoru teksta, kao što je to već na blogovima, odnosno urednicima. Potrebni su nam urednici podeljeni po rubrikama za komentare, odnosno interakciju sa čitaocima. Tada bismo svi bili zadovoljni, i mediji i čitaoci i tada bi komentari bili zaista zapravo nastavak teksta.

A sad malo ona…

Odavno sam planirala da napišem tekst o komentarima na portalima, ali sam oklevala jer ih gotovo ne čitam te sam smatrala da neću imati dovoljno širok pogled na ovu temu. Zato sam i odlučila da kontaktiram moje kolege sa različitih portala, kako bih ispričala ovu priču iz više uglova.
Razlog zašto više ne čitam komentare ili to činim veoma retko, je što je većina komentara besmislena, odraz lične frustracije ili u službi nečije propagandne mašinerije (primer). I sve to pod velom slobode govora.
Onlajn mediji odgovorni su kako za tekstove, tako i za komentare koje objavljuju i imajući u vidu kakva je situacija, verovatno bi mnogi najradije ukinuli opciju komentarisanja, ali svesni su da će se time oprostiti i od broja klikova koji nije zanemerljiv. Dodajmo tome da i Google to voli.
Ukoliko mene lično pitate da li bih taj čin smatrala cenzurom odgovor je NE. Na pragu 2014. godine postoji mnogo drugih mesta i načina gde možemo pod imenom i prezimenom da javno iznesemo svoj stav o bilo čemu, ako imamo potrebu za tim. E sad… drugi je par cipela da li svi imaju smelosti da to i urade, kao i da se suoče sa eventualnim posledicama.

_______

Detaljnije o govoru mržnje na internetu možete da pročitate ovde, a kakva pravila kuće ima BBC pročitajte ovde.