Ko vidi nindžino lice i priča o tome… Šta će mu se dogoditi?

Ceo dan je okretala pedale. Bila je već umorna, ali ispunjena radošću zbog uspešno obavljenog posla. Obišla je biciklom pola grada noseći torbu punu smotuljaka. Već je padao sumrak i u torbi joj je ostala samo jedna papirna rolna, tako pažljivo zapakovana kao da se u njoj nalazi karta za put na Mesec za dve osobe. Slučajno ga je ugledala, zaletela se da što pre stigne do njega i pokloni mu ovaj smotuljak.

Dok je koračao gledao je u vrhove svojih cipela pokušavajući da sabere utiske nakon višečasovnog sastanka na poslu. Kraičkom oka je spazio kako niz ulicu juri devojka na biciklu. Bio je potpuno iznenađen kada je spoznao da ide ka njemu, ali jedan kontakt očima bio je dovoljan da shvati šta joj je namera. Sve se odvilo tako brzo, kao prilikom predaje štafete u finalnoj trci Olimpijskih igara. Kada se osvestio i otvorio rolnu koju mu je tutnula u ruku zanemeo je od sreće. Ona je već umakla i nije stigao ni da joj se zahvali na prelepom poklonu. U uglu je stajala samo jedna reč, putokaz do misteriozne devojke.

Šta vam je, ljudi?! Nisam počela da pišem ljubiće. Neće se na kraju venčati i živeti u kući na selu okruženi sa petoro dece. Samo sam malo romansirala radni dana Papergirl.

“Na papiru je stajao potpis Papergirl”. To je trebalo da bude naredna rečenica.

Znate li šta je Papergirl?

Papergirl je umetnički projekat nastao u Berlinu 2006. godine kao odgovor na pooštravanje zakona prema kome se lepljenje plakata izjednačava sa crtanjem grafita, čitaj: kažnjivo je. Umetnica Aisha Ronninger pronašla je način da, u zakonskim okvirima, umetnost izvede na ulicu, odnosno da je deli sa slučajnim prolaznicima. Najpre Papirne devojke oglase prikupljanje umetničkih dela od lokalne zajednice, nakon čega se radovi izlažu na besplatnoj izložbi otvorenoj za posetioce. Zatim pakuju u rolnice na čijoj poleđini piše ime umetnika i po uzoru na američke dostavljače novina na biciklima (Paperboys) dele slučajnim prolaznicima po gradu. Ruta kojom prolaze volonterke projekta ostaje tajna. Na taj način umetnost sama traži i pronalazi svoju publiku, ne čekajući da publika potraži nju. Fenomenalan koncept, ako mene pitate!

Za razliku od onoga ko vidi nindžino lice i priča o tome‚ onaj ko vidi lice Papergirl neće umreti u najvećim mukama, već će biti vrlo srećan što je neočekivano dobio mali znak pažnje u vidu fotografije, crteža, slike, printa, proze, poezije, grafike, rada od tekstila, nalepnice, stripa, torbe, majice… od amatera, neafirmisanog ili profesionalnog umetnika.

I znate šta? Ove devojke-nindže na biciklama ne pedalaju samo u Berlinu, Brizbejnu, Birmingemu, Dablinu, Njujorku, San Francisku, Barseloni, Istanbulu, Meksiku, Vankuveru, već i u Beogradu! A ja poznajem vođu tog nindža klana i ona je moj heroj za maj mesec.

Radmila Jeremić je pre tri godine slučajno na Facebooku spazila video Papergirl Berlin, oduševila se i odmah kontaktirala idejnog tvorca, Aishu. Zajedno sa Sanjom Stevanović krenula je u akciju Papergirl Beograd bez ičije pomoći i sredstava. Odziv je bio neočekivano dobar i ljudi su ubrzo počeli da se raspituju kada će i gde prvi radovi biti deljeni.

“Prolaznici su najpre zbunjeni, a onda nakon što otvore rolnicu budu prijatno iznenađeni. Neki odmah pomisle da im nešto tražimo pa se izmiču i odmahuju rukom, neko se odmah oduševi, a neko stavi rolnicu u torbu i ne pogledajući je, kao običan flajer koji dobiju na ulici. Jednom smo uz smotuljke delile i kolače. Činile smo sve da našim sugrađanima i sugrađankama izmamimo osmeh na lice i uglavnom nam polazi za rukom“, opisala mi je Radmila i prisetila se situacije kada je jedan srećni slučajni prolaznik bio umetnik pa je dirnut celom akcijom naredne godine i sam postao donator.

“Mislim da ljudi osete iskrenost i lepotu projekta i nesebično nam vraćaju. Ovaj projekat je dokaz da Beograđani vole umetnost i cene entuzijazam i angažovanost“, srećom me je razuverila Radmila da često sluša pitanja poput: “Šta će ti to? Kakve koristi ti imaš od toga?”

Papirne devojke čine kreativke i kreativci različitog obrazovnog profila koji imaju slična interesovanja. U ovom slučaju ljubav prema umetnosti i uličnim intervencijama je ono što ih spaja. Većina ima stabilne poslove, a Papergirl doživljavaju kao kreativan hobi, jer im je bitno da odvajaju vreme za stvari koje vole i koje ih vesele.

“Slobodnog vremena uvek manjka, ali poenta je da smo tu koliko kome prija i kada prija“, rekla mi je i dodala:

“Najponosnija sam na povratne reakcije koje dobijamo i mi i umetnici. One su uvek pozitivne, zahvaljuju nam se što smo im ulepšali dan, šalju nam reči hvale i podrške, ohrabruju nas…”

Papergirl je akcija širenja radosti i pozitivne energije tako da u njoj mogu da učestvuju svi, bez obzira na starost i pol, nije važno da li je to hobi, način da oslobodite osećanja, utiske ili nešto zaista ozbiljno. Kako i same devojke kažu – to je umetnost poklanjanja umetnosti.

Radmila najavljuje da uskoro kreće još jedan konkurs za radove, tako da Papirne devojke očekuju nove aktivnosti tokom leta (pratite ih ovde). Dakle, oslobodite tog kreativca u sebi ili makar podmažite lanac na svom biciklu. Njihove pedale pokreću dobre ideje, a vaše?

BONUS>> Od aprila sam ustanovila na blogu rubriku Moji heroji gde želim da vam predstavim preduzimljive ljude koji sa velikom strašću rade ono što vole i čije će vam priče popraviti dan. Prošlog meseca pisala sam o nastavniku iz Niša koji je svojim Youtube tutorijalima pomogao mnogim klincima da savladaju matematiku, pa i polože prijemni ispit.

___________
* Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.