Ovo je jedna od onih storija koja počinje sa “da mi je neko pričao da ću…”, a završava konstatacijom da ste pomerili sopstvene granice i(li) doživeli nezaboravno iskustvo.
U mom slučaju – oba.
Za tako nešto treba da zagazite u potpuno nepoznato.
U mom slučaju – bukvalno.
Priča počinje jednim Filipovim pozivom da idem na medija turu u Indoneziju. Sada je vama prva slika u glavi rajsko ostrvo Bali, no jedino moje pitanje je bilo je kada? (muzička podloga: jauveknosimkoferljubavi.mp3)
Nakon što sam već potvrdno odgovorila objasnio mi je da je u pitanju provincija Severni Sulavesi.
Super. Kofer sam već spkovala, samo još da malo proguglam.
Ostvo Sulavesi, u istočnom delu Indonezije, četvrte najmnogoljudnije države sveta. Glavni i najveći grad provincije – Manado, koji je od Beograda vazdušnom linijom udaljen oko 11.000 km.
Četiri avionska leta kasnije (Beograd – Doha – Denpasar – Surabaya – Manado) počela je avantura.
Nešto od toga već ste mogli da vidite na mom Instagram profilu, a kroz ovaj i nekoliko narednih tekstova potrudiću se da vam približim ljude, kulturu i običaje Severnog Sulavesija.
1. I starke su dobre za džunglu
U Nacionalnom parku Bogani dočekali su nas uz pesmu, ples i ukusnu trpezu, a onda kada smo se razveselili predložili su: hajmo u džunglu! Momentalno su nam srušili iluzije o laganoj šetnji posle ručka rečima: znate, trebalo bi da zagazite u vodu tu negde iznad kolena.
Ni danas ne znam da li su se šalili, tek uslišili su naše molitve i na drugu obalu nas prevezli na splaviću od bambus trske. Najpre smo morali da se spustimo niz ogolelu nizbrdicu, koja je još bila prilično natopljena od kiše prethodne noći.
Momenat kada sam stala mirno na splav i ostala u balansu mogla bih na vremenskoj liniji života da označim kao prelazak na viši nivo hrabrosti.
Najluđe je tek usledilo. Kroz neraščišćenu šumu smo putem nepoznatog krenuli da pratimo lokalnog čuvara, hvatali se za grančice, klizali po blatu, preskakali vlažne kore drveća…
I taman kada su se spremali da nam podele medalje za ludo odvažne mi smo se usaglasili da ipak nismo adekvatno obučeni i da je bolje da se vratimo. Istim, ili makar približno istim putem. Bio je to još veći izazov, jer smo znali šta nas čeka.
2. Igrice su ništa naspram realnosti
Žao mi je što ranije nisam iskoristila priliku za snorkling, te sada ne mogu da uporedim sa drugim mestima. Uglavnom, zaranjanje u Nacionalnom parku Bunaken je bilo fantastično i istovremeno jedno od tri najnestvarnija iskustva u mom životu. Park se nalazi nedaleko od centra čuvenog Coral Triangle, uvrštenog u najraznovrsnija morska staništa na planeti.
Prelepi koralni grebeni i šareni morski svet tu ispred vaših očiju. Stvarni. Još lepših boja i oblika nego u bilo kojoj 3D animaciji.
Baš kao i jezero Linow, južno od grada Tomohona, na nadmorskoj visini od 736m. Pogledajte vi ovaj zen.
3. Nije svako ljuto isto ljuto
Kad već spomenuh džunglu… Jedan od domaćina ispričao nam je simpatičnu pošalicu na račun svojih zemljaka: da su Adam i Eva bili Minahašani na Zemlji ne bi bilo zla, jer bi pojeli zmiju, a ne jabuku. Jeste, love i jedu šumske pacove (cena za kilogram je oko 300 dinara), ali ne mogu da posvedočim kakvog je ukusa meso.
Nazovite me ziherašicom, no s uživanjem sam se držala ribe i pirinča. Tokom našeg proputovanja Sulavesijem probali smo najrazličitije vrste ribe, pržene ili pečene uz ukusne dresinge ili priloge od povrća (paprika, limun trava…).
Bistre čorbe najčešće s ribom su takođe dosta zastupljene i one se, pogađate, jedu uz pirinač. Piletina, govedina, pa čak i svinjetina (u Severnom Sulavesiju žive mahom protestanti), gotovo uvek su pripremljene uz slani ili slatki preliv ili prilog. Ljute papričice, kari i listovi limuna skoro pa su obavezni u svakom jelu.
Ono što me je oduševilo su pečene banane, koje možete da jedete kao grickalice ili umačete u različite soseve. Opet ljute, naravno.
Shvatili ste već: Indonežani jedu izrazito ljutu hranu. Čak i da vam kažu da je neko jelo nije pikantno, nemojte da se zalećete, nije sigurno da imate iste standarde.
4. Kaži “selfi” da te ceo svet razume
Jedna od najzabavnijih scena bila je kada se usred nedođije pravo ispred mene zaustavio policijski džip. Na trenutak sam se uplašila i već složila tugaljivi izraz lica spremna da im kako znam i umem objasnim da time što šetam nasred puta nisam pravila prekršaj, već da sam samo bila opčinjena zelenim prostranstvima sa strane. Međutim, kada su iz vozila izašla četiri mlađa rendžera, kulturno su se rukovali sa nama i uz širok osmeh zamolili za fotografisanje.
Na ostrvu Sulavesi od turista su najbrojniji Kinezi. Evropljani, naročito ako su svetlih očiju, izrazito bele puti ili visoki, nikako ne mogu da prođu neopaženo. Prićiće vam, znatiželjno vas zagledati i uz širok osmeh pokazati rukom da žele da se fotografišu. Oni koji na engleskom znaju još neku reč osim “selfi” rado će popričati sa vama.
Potpuno iz nehata, kada smo se zaustavili pored jedne prodavnice uz put naleteli smo na klince sa krupnim crnim očima koji su bili toliko slatki da smo ih pitali da se zajedno fotografišemo. Ubrzo potom oko nas se pojavilo pola škole i nastala je opšta žurka, uprkos kišici.
5. Ananas je najbolji slatkiš
Jedna od najvećih trauma iz detinjstva je kada se požalite mami da vam se jede nešto slatko, a ona vam kaže da uzmete jabuku. I varijacija ne temu voća.
Posetite li Aziju i date li šansu njihovom voću, vaša percepcija promeniće se iz korena.
Prilikom prethodne posete ovom kontinentu (Vijetnam i Kambodža) to sam spoznala, sada sam samo potvrdila: ni najbolje torte i kolači nisu ništa naspram ananasa! Iz znatiželje sam probala razne indonežanske poslastice i slatkiše (dosta njih je na bazi pirinča i kokosa), ali mojoj sreći nije bilo kraja što gotovo na svakom mestu kao desert poslužuju ananas. I on je daaaaleko slasniji od bilo kog koji sam probala kod nas.
Nastaviće se…
Ovaj tekst urađen je u saradnji sa: Ambasadom Republike Indonezije, Jungle travelom i Qatar Airwaysom.
Fotografije i video: Filip Obradović
2 comments