Šta sam naučila (o sebi) na proputovanju ostrvom Sulavesi – II deo

indonezani

Svako ko bi me pitao za najjači utisak putovanja u Indoneziju dobio bi isti odgovor: ljudi.

Spisak država koje sam obišla je poduži i prešao je brojku 30, no nigde se nisam tako prijatno osećala.

I kada kažem da je moj najdragoceniji utisak ljudi, tu mislim na njihovu zainteresovanost za druge ljude. Ne u kontekstu zabadanja nosa u tuđe živote-novčanike-krevete, već kao opozit od otuđenosti.

Već sam u prvom delu teksta Šta sam naučila (o sebi) na proputovanju ostrvom Sulavesi pisala o selfijima, mahanju iz automobila i dvorišta, pozdravljanju na ulici…

Sada ću vam ispričati još nekoliko indonežanskih lekcija o međuljudskim odnosima i pogledima na život. Ispravka: na lakoću i radost življenja.

i29

6. Za dobru zabavu je potrebno malo

Tek što smo stigli na Sulavesi otišli smo na večeru sa predstavnicima lokalnih vlasti u restoran koji je bio okružen ribnjakom (kasnije će se ispostaviti – veoma zastupljen koncept ovde). Bilo nas je ukupno 20-25 i bili smo jedini gosti restorana. Veče je već odmaklo kada su na maloj bini za mikrofonom počeli da se ređaju naši domaćini pevajući uz pratnju klavijatura. Muzikalnije nego polovina kandidata u talent takmičenjima koje gledate na domaćim kanalima, pevali su popularne pesme na engleskom. Naš potpuni šok usledio je kada je glas pustila naš vodič i domaćica, Meri, rezervisana gospođa u pedesetim godinama.

Međutim, ubrzo smo shvatili da u svakom restoranu stoje klavijature sa melodijama za karaoke, kao i stalak sa knjižicom gde su reči stotine pesama. I mikrofona se bez pardona late svi: od devojčica koje još nisu krenule u školu, preko momaka stasalih za ženidbu, do sredovečnih gospođa i gospode iz višeg društvenog staleža. Oni koji ne pevaju rado đuskaju i pružaju podršku veseljacima, bez ikakvih podozrivih pogleda.

Ovo nonšalantno, nenametljivo i krajnje simpatično pevanje karaoka najlepši je utisak i uspemena koju nosim na ljude koje smo sretali tokom proputovanja. Nismo mogli da im se veselo ne pridružimo.

Oduševljenje je dostiglo vrhunac kada nam je mlada direktorka Turističke organizacije Severni Sulavesi na oproštajnoj večeri u lobiju hotela zapevala “Hajde, Jano”. Svirali su i pevali tada samo za naše društvo.

7. Nije smrt biciklo

i58

Domaćini su nas odveli da nam pokažu varuge – vrste sarkofaga ili nadgrobnih spomenika koje su Minahašani tradicionalno koristili još od IX veka. Tela pokojnika su postavljana u sedeći položaj i licem okrenutim ka severu (jer su verovali da su njihovi preci došli sa te strane sveta). Ove tradicije držali su se sve do 1828. kada su je kolonisti Holanđani zabranili.

Zbog toga smo pomislili da groblje više nije aktivno. Da smo se prevarili shvatili smo kada smo se na izlazu susreli sa pogrobnom povorkom. Većina ih je bila obučena u šareno i bili su vedri i raspoloženi. Najmanja devojčica među njima nosila je uramljenu pokojnikovu fotografiju.

i62

Prošlo je već nekoliko dana od smrti“, rekao nam je naš domaćin i vodič, Mario, kada je shvatio da nam je pomalo čudno što u koloni koja ide za sandukom niko ne plače i tuguje. Nas nekoliko pošlo je za njima, trudeći se da se ipak držimo po strani i ostanemo neprimetni, no pokojnikov brat je nasmejano prišao da nas pozdravi i upozna se s nama.

Međutim, to nije sve! Drugi gospodin nas je zamolio za selfi i to dva puta, jer prvim nije bio zadovoljan (stvarno smo svi imali smrknuta lica). Da, na sahrani. Na sve to brat je još dobacio “smile, smile!”

i64

U tom trenutku pokopavali su sanduk, na kome su bili oslikani motivi Tajne večere i zlatni krst. Mlađa žena podigla je telefon i fotografisala ovaj čin.

Čak ni hrišćani u Indoneziji ne shvataju smrt tako tragično i kao nešto finalno, kako je to u našoj kulturi.

8. Opusti se i uživaj

Iz Manada, drugog po veličini gradu na ostrvu Sulavesi, vozili su nas na periferiju kako bismo leteli paraglajderom. Svim delovima grada kojima smo prethodnog dana prošli preovladavao je beton, tako da nisam imala velika očekivanja. Čak sam razmišljala da li da uopšte letim. Međutim, kada smo počeli da se penjemo u brdski predeo iza reda kuća uz put pružala se predivna priroda. Dolazak na krajnje odredište i pogled s vrha brda na okruženje razrešio je sve moje dileme.

Zelenilo, šuma tropskih palmi, pogled na zaliv…

 

Pa šta čekamo?!

Kada samo konačno došla na red za letenje jedan od momaka koji mi je pomagao da se pripremim upitao me je da li želim da ponesem mobilni telefon, jer oni imaju već spremne ojačane selfie stickove. Svi pre mene su to uradili. Pogledala sam još jednom prizor ispred sebe i odgovorila odrično, na šta je uzvratio “pametna odluka, uživaj“.

Nego šta sam!

Levitacija iznad ogromnih palmi, na nekih 200 metara visine. Potpuna tišina. Samo po pokretu tananih pantalona primećujem lagano strujanje vazduha.

Konačno sam dobila odgovor na pitanje kako izgleda kada vreme stane. Fenomenalno!

Nemam predstavu koliko je ovo istinski trajalo. Možda 10 minuta. Momak s kojim sam radila tandem skok već je počeo lagano da nas spušta iznad mora. Još koji trenutak sam opčinjeno posmatrala palme sa strane, želeći da obiđemo bar bonus krug.

Zašto ovo pre nisam probala i da li će naredni put bili ovako magično okruženje?!

Kada sam se prizemljila i razmenila iskustva sa ostatkom ekipe shvatila sam da mi uopšte nije žao što kamerom ovekovečila taj trenutak. On je mnogo življi u mojim uspomenama.

Letenje paraglajderom (ipak imam snimak, hvala Filipe 🙂 )Jedan od onih trenutaka koje adekvatno ne mogu da opišu ni oni koji s rečima umeju najbolje.Jedan od onih trenutaka koje treba da doživite, potpuno prisutni.#wonderfulindonesia #neobichnaputovanja #jungletravel #celisvet

Geplaatst door Aleksandra Petrovski op Zondag 18 december 2016

 

9. Ipak ne znaju svi za Noleta

Od ljudi sa kojima smo pričali nije mnogo njih znalo za Srbiju, a zabavno mi je bilo što je čak dvoje ljudi upitalo “Srbija i Hercegovina?“. Objasnili smo im da nije baš tako, no da nam je drago da su nas makar locirali na mapi sveta.

Većini smo pokušali da objasnimo onom čuvenom “znate, to je otadžbina Novaka Đokovića“. Jer… postoje li ljudi koji ne znaju za njega?! Mada su se Indonežani ljubazno smeškali, nisu odavali utisak kao da su upućeni ko vlada svetskim tenisom.

Jedan od paraglajdista s kojima smo radili tandem skok spomenuo nam je da zna fudbalere iz Srbije i zatim izgovorio ime Davora Šukera. Odgovorih: “On je Hrvat, ali ok, bio si blizu“.

Kako to obično biva – bilo je onih koji su pitali i za Tita. Starija garda još pamti da su Broz i Sukarno bili lideri Pokreta nesvrstanih, kao i da je Srbija bila deo Jugoslavije.

10. Kokosovo ulje je zabranjeno u avionu

Indonezija je jedan od najznačajnijih uzgajivača kokosa na svetu, međutim ukoliko poželite da bočicu kokosovog ulja ponesete za uspomenu – nećete moći da je unesete u avion. Saznali smo to na najteži način.

Iako na aerodromu u Denpasaru (Bali) dnevno prođe veliki broj stranih turista, ovakav natpis nigde ne stoji, pa čak ni na šalterima aviokompanija. Uz to, skener ga ne detektuje (proverila nekoliko puta). Ipak, ukoliko zemaljskim stjuardesama kažete da u prtljagu nosite kokosovo ulje – skočiće kao opržene i momentalno alarmirati kolege da vrate kofere koji su već praktično spakovani avion.

Kopra (suvo “meso” kokosa) se nalazi na listi zabranjenih supstanci, jer je zapaljiva. Tako je glasilo objašnjenje zaposlenih u Qatar Airwaysu uz napomenu da je “kompletna lista zabranjenih supstanci je preobimna da bi bila izložena tokom procesa čekiranja ili bila objavljena na kompanijskom sajtu“.

Svi odreda, a posebno ženski deo grupe, radovali smo se što ćemo poneti kvalitetno kokosovo ulje, međutim pojma nismo imali da je opasno. Morali smo da ga ostavimo na aerodromu, zbog čega sam bila toliko razočarana da me ni zlatna poluga iste težine ne bi oraspoložila. Ok, makar sam naučila lekciju.

Nastaviće se…

Kako i u starkama možeš kroz džungluZašto su igrice ništa naspram realnostiKoja je najpopularnija reč na svetuO ovome i još mnogo čemu pisala sam u svom prvom indonežanskom tekstu

Geplaatst door alex5rovski op Woensdag 21 december 2016

Ovaj tekst urađen je u saradnji sa: Ambasadom Republike Indonezije, Jungle travelom i Qatar Airwaysom.

Fotografije i video: Filip Obradović

Total
0
Shares

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like