Umni rad je ništa naspram fizičkog. Umni rad je fizički neizdrživ

Nedavno sam, u okviru promocije TV emisije Sjajni pronalasci, imala priliku da uz stručno vođenje obiđem izložbu “Pupin – od fizičke ka duhovnoj realnosti” u Istorijskom muzeju Srbije, a zatim i Mihajlov rodni Idvor, udaljen 50 km od Beograda. Za mnoge iz grupe bio je to prvi put. Za mene drugi na oba mesta. Pri svakom novom susretu sa Pupinovom zaostavštinom i ja saznam nešto novo, ali mi je bilo vrlo interesantno da gledam njih koji nisu skrivali oduševljenje i izraz lica kako-ovo-pre-nismo-znali.

“Mora da je imao neku manu. Svaki genije je ima” – bio je komentar jednog poznanika.

To nam valjda pomaže da doživimo nekoga kao Čoveka od krvi i mesa, da znamo da je ipak bio stvaran uprkos fenomenalnim delima.

Da, imao je manu. Voleo je da se tuče. Ne znam da li je Pupin to tako doživljavao i žao mi je što nikada neću imati priliku da ga pitam, no ni on sam u svojoj autobiografiji “Sa pašnjaka do naučenjaka” nije to krio. Pardon, nije to bila autobiografija, “nego samo jedan pokušaj da dokaže da jedno srpsko seljačko dete odgojeno od srpske nepismene matere ima tako isto dobru podlogu za dalji život kao i ma koje amerikansko dete“. Tako je pisao Mihajlo Pupin profesoru Jovanu Cvijiću.

Pre nego što je postao cenjeni naučnik, njegov put uopšte nije bio lagan put i posut laticama ruža, na bilo kom koraku od malenog Idvora do slavnog Kolumbija univerziteta. Mihajlo je preko Pančeva i Praga stigao do Njujorka, a u tom momentu odlazak u Ameriku bio je gotovo očajnički potez.

Nije se dobro snašao u Pragu, ocene mu nisu bile zavidne i nedostajala mu je rodna kuća. Ipak, čvrsto je odlučio da “nađe neki put i oslobodi majku tereta koji se na nju svalio” nakon što mu je preminuo otac. O danima koji su bili pre nego što je prodao knjige, sat, odeću, kožuh i šubaru da bi kupio kartu za brod do zemlje Franklina i Linkolna, u svojoj autobiografiji zapisao je ovo:

Na osnovu ovoga možete ga posmatrati kao tabadžiju, ali zagrebete li malo dublje spoznaćete čoveka koji dosta pažnje polagao ne samo umnom, već i fizičkom razvoju. Mnoge naučenjake zamišljamo kao dežmekaste ljude koji teže od kašike nisu podigli i zgroze se na spomen sporta. Mihajlo Pupin nije bio jedan od tih.

Kada je sa 20 godina došao u SAD unosio je ugalj, radio na duvanskim poljima, uređivao podrume, lepio etikete na ambalaži i čuvao mazge. Nije baš imao novca za teretanu, ali je bio veoma fizički aktivan.

“Mišići i mozak su dve izvanredne stvari koje treba imati pri odlasku na koledž i za vreme dok ste u njemu” – rekao je Pupin o pripremama za Kolumbija univerzitet.

Mihajlo je to najbolje razumeo. Kada se prijavio za prijemni ispit na slavnoj školi znao je napamet prve dve knjige Ilijade i četiri Ciceronova govora, a na kraju prve godine studija dobio dve novčane nagrade (po 100 američkih dolara) za izuzetan uspeh iz grčkog jezika i matematike. Ipak, kasnije je shvatio na šta je tačno mislio njegov prijatelj kada mu je rekao da mu veslanje može mnogo više pomoći na Kolumbiji, nego znanje latinskog i grčkog jezika.

Pupin se u 24. godini dobrovoljno prijavio na međuškolsko atletsko takmičenje i bez ikakvog prethodnog treninga pobedio u trci na 10 milja! Počev od tog dana njegovi prijatelji na Adelfi akademiji smatrali su ga jednim od svojih pulena. O njegovom poduhvatu su kružile legende.

“Srpski seljački sin koji nema ni prebijene pare u džepu” (tako sebe opisuje) je na trećoj godini koledža izabran za predsednika zajednice studenata Kolumbija univerziteta jer je bio šampion iz matematike, grčkog, boksa i rvanja. Poštovanje bogatih klinaca sa Pete avenije dobio je znanjem, veštinom i brigom o fizičkom zdravlju.

Nije odmarao ni tokom raspusta.

Svakodnevno je učio grčki, latinski, testerisao drva, plivao i ronio u reci Paseik, da bi na kraju letnjeg raspusta bio sav u mišićima i mogao je da učestvuje u trci na 20 milja bez prethodnog treninga.

Mihajlo Idvorski je svoj strah od “društvene neuglađenosti” pobedio na atletskom polju. Pobedio ih je itekako! O tome u prilog govore ne samo subjektivna mišljenja, već i činjenice:  Pulicerova nagrada, počasni doktorati 18 svetskih univerziteta, brod američke ratne mornarice i krater na Mesecu koji nosi njegovo ime, još mnoga formalna i neformalna priznanja.

Izgleda da umni i fizički rad ipak mogu zajedno. Šta vi kažete? 🙂

___________
* Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.