Šta ako su oni sve lepo upriličili za prvu večeru da ti ljudi prošire lep glas, a nas sada… Razni scenariji su mi se motali po glavi, ali sam se ipak uputila na adresu koja mi je tako misteriozno poslata.
Došla sam ranije i cupkala ispred ulaza jedne od onih ogromnih zemunskih zgrada. Otresala sam sneg sa cipela razmišljajući da li da se uopšte popnem na sprat i pozvonim na vrata ispred kojeg mi je dato uputstvo da će biti braon korpa gde mogu da odložim obuću ili da se okrenem, zaboravim da sam se prijavila i vratim kući na drugi deo grada. Nisam vagala za i protiv. Opet sam pomislila: “ako je moja cimerka Ana (autorka bloga Utisci sa putovanja) imala prijatno iskustvo i to podelila na Facebooku, šta bi opasno moglo da mi se dogodi?”
Nisam razmišljala da li će ostatak ljudi koji dolazi, a o kojima ne znam apsolutno ništa, biti nezanimljiv. Nisam razmišljala ni da li će mi se hrana dopasti. Veganska kuhinja koju priprema devojka iz Njujorka, poreklom iz Gane. To me je zapravo veoma privuklo. Jednostavno ne može da bude loše.
Ma idem, pa šta bude!
Već ispred vrata dočekalo me još dvoje ljudi koji su došli na Tajnu večeru. “Led” je slomila devojka pitanjem “Ti imaš Youtube kanal? Čini mi se da sam komentarisala tvoj video”. Jovana se predstavila, ja sam premotala film i setila se da su nam se virtuelni putevi ukrstili. Odahnula sam. Eto makar jedne osobe sa kojom imam slična interesovanja i moćiću da ćaskam. Sada bar znam da veče neće propasti, mada to i nisam uzela u razmatranje kao opciju.
Usledio je onda najveći nalet adrenalina. Pozvonili smo. Pitala sam se ko je sve unutra, da li će nas ugostiti zaista devojka sa fotografije na sajtu, kako izgleda stan… Kada su se vrata otvorila jedva sam zaustavila roj nekontrolisanih misli. Dočekala nas je vitka Nana Amma Serwaa Gyamfi. Da, to je ta devojka!
Nas troje smo stigli prvi, a na stolu u veoma prijatnom dnevnom boravku prigušenog svetla bile su kartice sa našim imenima. Videh da očekujemo još dve devojke. Nana nas je odmah uslužila kikirikijem. Objasnila nam je da u Gani toga uvek ima u kući i običaj je da se njime usluže gosti kao što se to kod nas (bar nekada je to bila tradicija) poslužuju slatko i voda. Umesto turšije, sira ili pršute “mezili” smo mandarine, od kojih nam je najavila da će praviti desert. Planirala je da na kraju posluži jagode u kokosovom mleku, ali nije ih našla u supermarketu.
“Znaš, kod nas se jagode još uvek drže kao sezonsko voće. Zato tokom leta možeš da jedeš veoma ukusne“, počela je kulturna “razmena”.
Nana nam je najavila da priprema pirinač sa ljutim sosom, začinskim biljem i povrćem i ispričala da zapravo u njenoj zemlji gotovo ne postoje vegani, ali da je njena želja da jednog dana u Gani otvori restoran. Naravno, veganski jer osim što kao svoju misiju vidi smanjenje broja ubijenih životinja, volela bi da utiče na ljude da brinu više o svom zdravlju, smanje rizik od dijabetesa, povišenog holesterola, gojaznosti…
Ne želi da deli recepte za svoja jela, već će ih preneti svojim ćerkama.
Kada smo već svi bili na broju, posle kraćeg razgovora, diskretno se povukla u kuhinju da završi večeru, koja treba da se služi vrela, a mi smo nastavili da pričamo kao da se odavno poznajemo, samo se dugo nismo videli. I znate šta je interesantno? Niko od nas petoro nije svako malo proveravao mobilni telefon. To počinje sve više da mi smeta, ne samo zato što ume da bude neučtivo, već i stresno.
Sedeli smo potpuno relaksirano, pijuckali afrički čaj, a naša domaćica je iznela večeru i objasnila da slobodno možemo da iz velikog tanjira zahvatimo prstima i to samo jednom rukom, kako je i običaj u njenoj domovini. U Gani svi sede na podu okružujući trpezu, a jedino se gostu donosi stoličica i on ima čast da hranu sipa prvi. Zatim uzima muškarac, kao “glava porodice” i neko ko obezbeđuje hranu, pa deca i na kraju žena, koja je spremala obrok. Rekli smo joj da je tradicija ista i kod nas. Inače je i u Gani običaj da se obeduje u potpunoj tišini, ali mi smo zdušno ćaskali.
Pitali smo je naravno otkud ideja da pokrene Eat & Meet. Nana nam je rekla da joj je jeseni 2014. bilo potrebno nešto da skrene misli koje su tada bile okupirane ljubavnim problemima. Prvu tajnu večeru u Evropi priredila je u Bukureštu i tada je zbog lošeg vremena od brojnih prijavljenih došlo samo njih dvoje. Sudbina je htela da jedan od te dvojice Rumuna bude sadašnji Nanin dečko. To joj je dalo ideju u kom pravcu bi u budućnosti mogla da idu okupljanja koja priređuje, mada se u Beogradu još nije oprobala kao Matchmaker.
“Where strangers arrive and friend leave”.
Zvuči vrlo mistično da stranac u svoj iznajmljeni apartman poziva nepoznate ljude na besplatnu večeru (mada kada odlazite možete da ostavite donaciju koliko želite). Ko bi se usudio na ovako nešto? Ok, možda je to i sebe trebalo ranije da pitam. Ali odgovor je definitivno – neko ko je radoznalog i avanturističkog duha.
Nana to vidi kao odličnu priliku da upoznaš sebe i oslobodiš se straha od nepoznatog, a ona je na ovaj način mnogo bolje upoznala kulturu država koje je posetila.
Ne znam da li ću ikada biti u prilici da posetim Ganu, ali ovako sam makar “okrznula” deo njene kulture. Upoznala sam i petoro zanimljivih ljudi, sa kojima imam zajednička interesovanja, a pitanje je da li bismo se (osim sa gore spomenutom Jovanom) sreli negde iako smo zaključili da Beograd i nije toliko veliki.
Da li bih se opet upustila u ovako nešto? Da. Zabavno je.
__________
PS Ako još niste prijavite se na moj Ne propusti… newsletter, u kome vam svake nedelje besplatno šaljem najzanimljivije priče sa neta.
3 comments
Sjajna, sjajna ideja!
Svaka tebi čast na avanturističkom duhu.
Volela bih da nam kažeš nešto više o samim “ukusima Gane” – ova hrana sa fotografija deluje vrlo primamljivo. 🙂
Odoh sad da se upoznam sa vašom domaćicom, nisam ranije znala za njen rad. Shame on me.
Nana nam je spremala vegansku hranu čiji je osnov kuhinja Gane, koja je dosta ljuta i začinjena. Može se reći da je ovo njen eksperiment 🙂
Kako si uopšte našla ovo? 😀 Ja bih voleo da idem. Gledao sam “Dođi na večeru”, ali mi se nije svidela ideja da me snimaju.