Duško Radović bio je glavni urednik Pionirskih novina, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista Poletarac, novinar Borbe i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Laza Kostić pisao je u političkim i humorističkim novinama, uređivao listove, bio dopisnik stranih redakcija (Reuters, Times…), a u poslednjoj deceniji života izveštač pariskog Le Figaroa o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903. Momo Kapor novinarstvom je počeo da se bavi kao gimnazijalac u Sarajevu, u listu Naši dani. Kasnije, krajem 60-tih počeo je da piše za najznačajnije beogradske listove i magazine. Primera je još mnogo…
Negde na marginama biografija mnogih kako svetskih talentovanih književnika, tako i srpskih, ostalo je da su se proslavili i kao novinari. Da su danas živi, verovatno bi se to navodilo kao mrlja u njihovoj karijeri. I mada gotovo da nema istrživanja nekog istorijskog događaja, a da se u pomoć ne pozove novinska arhiva, ljudi uopšte ne doživljavaju novinare kao hroničare vremena.
Takvi novinari postoje i danas, ali naravno da nećete znati za njih ako besomučno klikćete na naslove “Nikada nećete pogoditi…” ili “Ono što se posle dogodilo…“.
Ne verujete mi? A da li znate da su dva sportska novinara kroz knjige “oživela” uspomene na učešće naše reprezentacije na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu (Urugvaj 1930.) i osvajanje prve zlatne medalje na Svetskom prvenstvu za košarkaše (Ljubljana 1970.)? Zahvaljujući Vladimiru Stankoviću i Aleksandru Miletiću deca koja sada imaju 10 godina znaju za Mošu i Tirketa, senzacionalnu pobedu nad Brazilom, za “očeve osnivače” jugoslovenske košarke i kako su njihovi klinci stigli do svetskog trona.
Filmska i TV saga “Montevideo” je u celom regionu prošla VEOMA zapaženo, a pre nekoliko dana je premijeru imao film “Bićemo prvaci sveta”, urađen po sličnom receptu. Romansiranu priču o četvorici pionira koji su osnovali jugoslovensku školu košarke i postali zaslužni za razvoj ovog sporta u Evropi (Nebojša Popović, Borisav Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić) sada će gledati stotine hiljada ljudi. Mada se 26. februara nakon premijere u centru Sava nije poklonio publici, svoj veliki udeo u tome ima moj kolega Aleksandar Miletić. On je napisao knjigu koja je bila velika inspiracija reditelju Darku Bajiću za film kome predviđaju da će “zapaliti” bioskope. Rođen dve godine nakon što je Jugoslavija osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, i to bliže Vardaru nego Triglavu, ali je Miletić na živopisan način izneo priču koja nije samo o košarci, već o ispunjenju snova.
Urednik sportske rubrike Politike Aleksandar Miletić je u septembru 2013. objavio knjigu “Džez basket” na osnovu koje su nastala dva scenarija – dokumentarni film i serijal “Bili smo prvaci sveta” reditelja Ivice Vidanovića, i igrani film i serija “Bićemo prvaci sveta” reditelja Darka Bajića.
Ukoliko vas zanima film ili ova tematika verovatno ste već čuli ili pročitali šta kaže ekipa koja je na njemu radila, a ja sam od Saleta Miletića imala priliku da čujem i kako je sve počelo.
“Već desetak godina planiram više knjiga na sportsku (košarkašku) temu. Posle knjige “Bora Stanković – Moje olimpijske igre”, koja je izašla leta 2010, krajem te godine pozvao me je Zvonimir Šimunec iz porducentske kuce Intermedia network i predložio mi, posle konsultacije sa Vladom Stankovićem koji me je preporučio, da napišem knjigu koja bi bila prvi korak projekta posvećenog pionirima jugoslovenske škole košarke. Dogovorili smo se da obuhvatimo period od dolaska prve lopte u Srbiju, 1923, do prve zlatne medalje, 1970. Dok sam pisao knjigu “Džez basket”, paralelno sam radio, kao koscenarista na “Bili smo prvaci sveta”, ali i kao saradnik na scenariju “Bićemo prvaci sveta” (veliki film pokriva period od II svetskog rata do 1970)“.
Knjiga nije namenjena samo ljubiteljima sporta i ne bavi se statistikom, već životnim pričama. Zato je tokom njenog stvaranja Miletić razgovarao sa više od 50 bivših asova i trenera, ali i potomcima naših velikana, iz Ljubljane, Zagreba, Zadra, Splita, Novog Sada, Beograda, Čačka, Zrenjanina, Skoplja…
“Istorija košarke, pre svega naše i evropske, zanima me već dugo. Od kad sam upoznao Boru Stankovića, 1998, zatim Srđu Kalembera i neke druge pionire naše košarke, počeo sam da sakupljam priče, anegdote, podatke iz tog doba… Uz veliku, bezrezervnu pomoć mojih kolega iz Politike, pre svega Ivana Cvetkovića i Živka Baljkasa, koji mnogo više od mene znaju o istoriji sporta. Svakako, Vlada Stanković je oduvek bio primer dobrog čuvara tradicije. Ne znam tačno koliko dana je trebalo za “Džez basket”, ali ako računam period od dogovora sa Šimunecom do predaje rukopisa, oko dve i po godine“.
Priznajem da mi je bilo pomalo neobično da “intervjuišem” nekoga koga godinama poznajem, ali bilo mi je vrlo interesantno da saznam i vama predočim koliko su mu stari novinski članci i dugogodišnje novinarsko umeće pomogli da donese ovakvu knjigu.
“Mnogo sam koristio stare novine, pre svega Politiku, ali i knjige o košarci koje su postojale u regionu. Dragocen izvor informacija je kolega iz Zagreba Jovan Kosijer, pogotovo kad je u pitanju košarka pre II svetskog rata. Kao novinar imaš mnogo prednosti u prikupljanju građe, ali i jednu manu – da se otrgneš od dnevnog stila i nekim malo drugačijim rečima ispričaš nešto što bi trebalo da traje duže od jednog novinskog teksta. Moram da istaknem da sam sve ovo vreme imao veliku podršku Darka Bajića čija znatiželja me je terala da učim sve više i više o košarci tog pionirskog doba“.
Da li si doživeo da čuješ rečenicu “ne mogu to da ti ispričam, objavićeš” ili da te zamole da nešto što su ti rekli ne objaviš, a ti znaš da bi ta informacija daleko odjeknula? Kako se sa tim nosiš?
“Da, to često čujem. Autocenzura je najveća prepreka dobrih tekstova. Ozbiljni ljudi mi se po nekad povere s molbom da ostane medju nama i ja to poštujem. Ali, pošto moram da vodim računa o svom imidžu i svojoj kući (Politika), često nalazim način da ih ubedim da je i za njih bolje da, makar diplomatski, kažu nešto o “gorućoj temi”.
Kapiten reprezentacije Jugoslavije u Ljubljani 1970, Ivo Daneu je na beogradskoj premijeri istakao da nije bilo političkih pritisaka od Tita da pobede Amerikance, kao što je to prikazano na velikom platnu. U kojoj meri su tebe, kao nekoga ko je istraživao celu priču, konsultovali tokom snimanja?
“Ekipa filma se redovno o svemu konsultovala sa mnom, od stručnih stvari do toga šta je ko od junaka voleo da jede i pije, ali su mi uvek stavljali do znanja da će završnu reč imati “umetnička sloboda”. Tako je, recimo, Bajić došao na ideju da se igračima iz prve generacije napišu imena na dresovima, da bi se gledaocu lakše urezali u pamćenje i tako im se dao veći značaj. Ja to podržavam. Najveća satisfakcija mi je to što sam od barem 50 poznatih ličnosti iz sveta košarke dobio komplimente za knjigu. Planiram da otvorim Facebook stranicu knjige i da okačim njihove komentare“.
Koliko knjiga Vlade Stankovića i tvoja knjiga mogu da doprinesu tome da novinari budu cenjeniji nego što su sada, ali i podstakne još neke kolege da krenu vašim stopama?
“Ja se uvek najbolje osećam među svojim kolegama, novinarima. Mislim da svaki novinar, manje-više, ima talenat da napiše knjigu. Samo je pitanje da li ga to zanima i da li postoji neko ko bi ga ohrabrio u tome, ali i neko ko bi to finansirao. Voleo bih da radim na knjizi koju bi pisalo više novinara, pretpostavljam da ima takvih koji bi me hteli u svom timu. Ne znam da li će Vladina i moja knjiga otvoriti vrata novinarima da pišu više knjige, jer kad radite kao novinar, imate garantovanu platu, a knjiga je nešto što se kod nas radi, pre svega, iz ljubavi i zbog prestiža. Novinarski posao je lep, ali mrvi čoveka u jurnjavi za informacijama, i zato je teško u ono malo slobodnog vremena napisati nešto vanserijsko“.
BONUS>> Pročitajte odlomak iz knjige “Džez basket” Aleksandra Miletića.
1 comments