Fudbalski trener: Svaka Vam čast kako se razumete u fudbal!
Novinarka: Uz dužno poštovanje, ali žene operišu srca, lete u svemir, bave se nuklearnom fizikom, da li mislite da je fudbal komplikovaniji?!
Vedrana me je podsetila na ovu anegdotu zajedničke koleginice, za koju lično misim da ima ubojitiju tastaturu od makar polovine (muških) sportskih novinara.
Muškarci u tom poslu mogu da budu prosečni, mogu da budu čak i lenji, neinformisani ili neinventivni, ali o njima se nikada neće pričati:
a) da se ne razumeju u sport
b) da su tu da bi našli dobru priliku za ženidbu
c) da mu je neko drugi pisao pitanja
DA, POZNAJEMO SPORT!
“Osnovna predrasuda je da mi ne razumemo fudbal jer ga nismo igrale. Međutim, mislim da baš u tome leži naša prednost – nemamo komplekse zbog toga što nismo uspele u sportskoj karijeri, kao što imaju neke muške kolege”, ispričala mi je Vedrana Čačić Nikolić, koja je karijeru sportskog novinara započela devedesetih u Dnevnom telegrafu i bila tada jedina žena koja u dnevnim novinama prati fudbal.
“U to vreme činilo mi se da mi je veoma teško da se svakodnevno borim sa predrasudama, sa rečenicama tipa `ko ti piše pitanja`, `zbog kog fudbalera si došla` i slično, ali sam sa godinama naučila da na njih odgovaram. Obično kažem `hvala što mislite da sam tako dobra riba da bi me neko zbog toga držao u redakciji`“.
Samo oštro, Vedrana!
“Neke tv stanice imaju praksu da zapošljavaju atraktivne devojke, najčešće manekenke, da čitaju sportske vesti sa `idiota`, koje im pre toga neki kolega napiše, pa se onda one malo-malo izblamiraju jer ne znaju kako se čita ime nekog fudbalera ili kluba. Sve to je verovatno i uticalo da ljudi imaju predrasude da žene nisu za sportsko novinarstvo, tako da je nama, realno, potrebno duplo više truda da se dokažemo, jer smo u startu u minusu”, rekla mi je Jelena Inđić, bivša urednica sportske rubrike na TV Avala (u tom momentu jedina žena na toj poziciji, makar kod nas).
Dakle, moramo veoma dobro da poznajemo sport, mada ni u tom slučaju ne znači da ćemo biti shvaćene ravnopravno. Na primer, jedan trener vrlo često ne želi da priča koleginicama jer “žene ne poznaju košarku“.
DA, LEPE SMO!
Osim što ne poznajemo fudbal, ne poznajemo ni košarku, a nije preporučljivo biti lepši od Clare Balding, jer onda se dogodi ovo…
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=dZRB0NJk0VQ&w=560&h=315]Bez namere da zvučim kao da mi je baba bila Amelia Earhart, eto priznajem da sam bez problema sa ostalim kolegama ulazila u svlačionicu, kada je dogovoreno da na tom mestu mogu da se uzimaju izjave sportista.
Ok, znam da vam je pred očima odmah slika mene među desetak znojavih i oskudno odevenih zgodnih muškaraca. I na svako moguće pitanje imam dva kontra pitanja: Da li sam videla nešto što do tada nisam? Da li i ginekologa svakoga dana to pitate?
A da li je bilo negativnih komentara na moje ulaske u svlačionicu? Ne da sam ih ja čula.
“Moram da priznam da sam u nekoliko navrata zloupotrebila to što sam žensko da bih dobila izjavu, pa čak i intervju od stranih fudbalera. Nikada neću zaboraviti da mi je Roj Kin bez problema dao izjavu pred utakmicu SRJ – Republika Irska i da mi je posle toga prišao irski kolega i rekao da Kin, u to vreme kapiten Mančester Junajteda, nikome ne daje izjave. I dan danas sam uverena da mi je mini-suknja pomogla“, priznala je Vedrana.
Kada smo već kod priznanja: svojevremeno je jedan košarkaš skoro stalno bio u ratu sa novinama u kojima sam radila i nema kolege sa kojim se nije posvađao. Osim mene, a sa mnom je bio najviše u kontaktu. Nisam nosila mini-suknje, ali sam uvek dobijala izjave od dotičnog.
Možda me je to što sam žensko jednom prilikom i spasilo urlanja (a možda i pretnji) oca jednog sportiste.
NE, NISMO TU ZBOG UDAJE!
“Postoji ona predrasuda da u to ulaze da bi se dobro udale i stvarno sam naletao na razne primere. Jednostavno, muvaju se tu da bi bile u takvom društvu i to je to, bez previše uključivanja mozga. Ipak, nije baš tako jednostavno, ne volim predrasude jer sam upoznao i neke koje se bolje razumeju od pojedinih kolega u posao koji rade”, to mi je rekao jedan kolega kada sam ga pitala šta misli o ženama u sportskom novinarstvu.
Uzgred, na prste jedne ruke se mogu pobrojati novinarke/voditeljke koje su se udale za sportiste.
Zar ne mislite da je mnogo lakše i efikasnije skockati se i otići na splav ili u neki klub, nego trčati na utakmice na +40 ili -15C?
Da li mislite da sam prošle zime na nekih -10 išla ispred Arene da ispratim dolazak prve postave Bad Blue Boysa misleći o tome kako ću se ipak na kraju udati za nekog sportistu koji će do svoje 30-35 eventualno imati dobra primanja, ali ću ga viđati tri sata nedeljno?
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=mUDHICXoZRE&w=560&h=315]NE, NE PIŠU NAM DRUGI PITANjA!
“Moram da priznam da me vređaju i reakcije `svaka čast, ko bi rekao da je žena ovo pisala`. Čemu toliko oduševljenje? Da li smo mi neka niža bića, pa je senzacija kada napišemo nešto pametno”, podsetila me je Vedrana na zblanutu facu jednog čitaoca koji je došao u redakciju da pokupi delove feljtona koji su mu nedostajali.
“Jao, pa ja sam mislio da je to pisao neki stariji gospodin”.
Feljton je bio o olimpijskim igrama, a ja sam tada imala 19 godina. Naravno, krajnji cilj mi je bio da smuvam čukununuka Pjera de Kubertena! U tome nisam uspela, razočarala sam se i prestala sam da se bavim sportskim novinarstvom.
Šalu na stranu, danas ponekad napišem nešto o sportu. Nekad me i kolege konsultuju pre odlaska na intervju (ha, ko sada kome piše pitanja?!), a nekada me i pohvale, kao na primer za reportažu sa Nou kampa.
Ali, naravno ima i onih stručnijih…
PS Povod za ovaj tekst bio je Svetski dan sportskih novinara, a ne kampanja za rodnu ravnopravnost. I posvećen je Vedrani, Jeleni, Mileni, Ivani, Olji, Tanji, Juliji i drugim damama koje su uspele da se izbore za ravnopravan status u ovom “muškom poslu”.
1 comments