Znate li priču o Nellie Bly?

 

neliblaj

Bila je 1880. godina i Pittsburgh Dispatch je objavio članak pod naslovom “What Girls Are Good For” u kome je kolumnista Erasmus Wilson tvdio da žene ne treba da rade i da im je mesto u kući, pa čak i podržavao tadašnju politiku Kine da ubijaju ženske bebe kako bi ih spasili od napornog rada kao sudbine. Bez obzira na to što smo se od tada vremenski odmakli 135 godina, a civilizacijski možda pedalj, dva, verujem da se mnogo ljudi ne bi opiralo takvom stavu.

Ipak, ubrzo se u istim tim novinama pojavila replika. Ni manje, ni više nego 16-godišnje devojčice. Ona je u svom pismu tvrdila da je važno da žene budu samostalne i nezavisne.

Bila je to ćerka imućnog zemljoposednika, sudije i biznismena Michaela Cochrana, koji je imao 10 dece sa prvom suprugom, a posle njene smrti oženio se drugom ženom i sa njom imao još pet potomaka. Treće dete iz njegovog drugog braka bila je Elizabeth. Kada joj je otac preminuo Pinky je imala svega šest godina i zajedno sa porodicom ostala je finansijski neobezbeđena. U želji da stekne kakvu-takvu sigurnost Elizabethina majka je na brzinu ušla u novi brak sa čovekom koji ju je zlostavljao.

Moj očuh je stalno pijan od kada je oženio moju majku“, svedočila je Elizabeth na sudu nakon što je njena majka podnela zahtev za razvod braka.

Želeći da stekne samostalnost, ali i da pomogne majci, Elizabeth je sa 15 godina upisala Indiana Normal School u pokušaju da postane učiteljica, što je bilo jedno od svega nekoliko profesija za žene u to doba. Međutim, nakon jednog semestra nije imala više novca za školovanje. Preselila se sa majkom u Pitsburg i uporno tražila stalan posao.

Njen san da će se zaposliti kao pisac izgledao je veoma daleko kada je pročitala kolumnu Quiet Observer u kojoj je Wilson seksistički tvrdio da žene treba da šiju, kuvaju i podižu decu, a da je zaposlena žena MONSTRUM. Elizabeth je poznavala mnoge mlade žene koje su morale da rade da bi preživele u industrijskom Pitsburgu, pa je iz besa napisala pismo novinama i opisala im njihovu situaciju. Oduševljen pasioniranošću, urednik George Madden je objavio oglas i zamolio “Lonely Orphan Girl”, kako je upotrebila pseudonim, da se identifikuje. I ne samo to! Posle Elizabethinog prvog članka “The Girl Puzzle”, Madden je bio toliko impresioniran da joj je ponudio stalan posao.

Sa 18 godina bila je novinar Pittsburgh Dispatcha za nedeljnu platu od pet američkih dolara. U to vreme žene pisci su se potpisivale pseudonimima, pa je Madden inspirisan pesmom Stephena Fostera njoj nadenuo ime Nellie Bly. Da, u originalu je Nelly, ali je urednik napravio slovnu grešku.

nelliebly2

Prva priča potpisana imenom Nellie Bly bila je o teškoćama siromašnih devojaka koje su zaposlene, već u drugom članku u Dispatchu pozvala je na reformu zakona o razvodu. Tada je krenuo njen serijal tekstova o radnicama u fabrikama u Pitsburgu. Uprkos Elizabethinim afinitetima ka istraživačkom novinarstvu premeštena je na ženske strane da piše priče o cveću i modi.

Nellie je pronašla način da ubedi urednike da bude dopisnica iz Meksika, odakle je pisala o svakodnevnom životu tamošnjeg naroda. Međutim, kada se vratila u Pitsburg ponovo su joj dodeljene ženske teme. Bilo joj je dosta svega. Pokupila je stvari i zaputila se u Njujork.

“Dear Q.O., I’m off for New York. Look out for me.” Bly.

Punih šest meseci obijala je pragove njujorških redakcija sve dok nije uspela da se sastane sa Johnom Cockerillom, urednikom New York Worlda, čiji je vlasnik bio Joseph Pulitzer. Cockerill je pred nju stavio veliki izazov: tražio je da napiše priču o mentalnim bolesnicima smeštenim u velikim institucijama u Njujorku. Prihvatila je izazov. Da bi dokazala da zlostavljaju pacijente u duševnoj bolnici lažirala je da je poremećena i uspela da iznutra otkrije mrežu brutalnih kršenja ljudskih prava. Deset dana nakon boravka na Blackwell ostrvu krenula je da objavljuje priče o okrutnom premlaćivanju, ledenom kupatilu, prisilnim obrocima koji su uključivali užegli maslac… Serija članaka objavljenih u New York Worldu donela je potrebne reforme i novac ovoj instituciji, a Nellie je sa 23 godine utirala put istraživačkom novinarstvu.

Narednih godina Nellie Bly je neumorno izveštavala o korupciji i nepravednom siromaštvu, otkrivala sumnjive lobiste, ukazivala na način na koji žene zatvorenici bili tretirani od strane policije, perom se borila za adekvatnu medicinsku negu za siromašne… Bila je jedini novinar koji je sa Pullman Railroad štrajka maja 1894. u Čikagu izveštavala iz perspektive štrajkača. Uvek je stajala na strani siromašnih i obespravljenih, uvek je utkala deo sebe u priču i prenosila svoja osećanja i zapažanja, otvarala je vrata mnogih bogatih i slavnih ličnosti tog doba.

I ne samo to! Uspela je da obori rekord Phileasa Fogga, fiktivnog lika iz čuvenog romana Julesa Vernea “Put oko sveta za osamdeset dana”. Ova hrabra novinarka je 14. novembra 1889. iz Njujorka krenula parabrodom, a zatim vozom i na magarcu obišla London, Pariz, Brindizi, Singapur, Hong Kong, Suec, Cejlon, Jokohamu, San Francisko. Nakon 72 dana, šest sati i 11 minuta vratila se u Njujork gde je dočekana lovorikama. U svoju maršutu na putu oko sveta, uključila je i posetu poznatom piscu Julesu Verneu.

Priča se da je Jules nakon dobijanja telegrama, očekivao muškarca i da nije mogao da poveruje kada je na vratima svog doma ugledao mladu devojku. Govoreći jezikom marketinga, to je bila odlično isplanirana akcija, od koje su koristi imali i Verne i novinarka, ali i list za koji je Nellie Bly pisala. Tiraž New York Worlda je porastao nekoliko puta, a Verneov roman je izdat u 10 tiraža, iako je od njegovog prvog izlaska u svet prošlo već dobrih 17 godina. Bio je to i vrhunac novinarske karijere Elizabeth Jane Cochrane.

Udala se kada joj je bilo 31, što je za to vreme vrlo kasno, za 73-godišnjeg industrijalca Roberta Seamana, vlasnika fabrike koja se bavila izradom konzervi za mleko, boca i drugih čeličnih proizvoda. Elizabeth je ubrzo postala direktorka kompanije sve do muževljeve smrti 1904. Uspešno je vodila posao i aktivno učestvovala u inovacijama, sve dok zbog pronevere nekoliko zaposlenih nije bankrotirala. Nakon skoro 20 godina bila je primorana da se vrati novinarstvu, ali je nastavila tamo gde je stala i koristeći svoje britko pero uspela da pronađe domove za nezbrinutu decu, borila se da žene imaju pravo glasa i izveštavala o ranoj fazi Prvog svetskog rata.

Elizabeth Jane Cochran Seaman je preminula u 57. godini, 27. januara 1922. u Njujorku od upale pluća.

Hvala ti za hrabrost, za inspiraciju, za pomeranje granica i prašenje zadnjica.

_________

Ako vam se dopao ovaj tekst, onda će vam se sigurno svideti i moj sedmični newsletter. Prijavite se što pre, jer već u nedelju stiže novi mejl sa najzanimljivijim pričama koje će vam oplemeniti svakodnevnicu.

 

Total
1
Shares
1 comment
  1. Povratni ping: My Homepage

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like