5 pozorišnih predstava koje treba da pogledate

“Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju.” (Atlantida – Borislav Pekić)

Mnogi tvrde da je pozorište beg od realnosti i zato sam izabrala baš ovaj citat. Ja bih gledanje predstave opisala kao lebdenje u balonu do sapunice. I to vam je ponekad potrebno, zbog mentalne higijene. Makar je to jedan od načina kojima ja povremeno pribegavam kako bih “izluftirala” mozak.

To znaju i moji prijatelji i poznanici, pa me često pitaju da im preporučim koju pozorišnu predstavu da pogledaju. Kao podsetnik obećala sam im da ću jedan post posvetiti tome, a i rekla sam Branislavi da ću odgovoriti na njen izazov 🙂

Zato, evo mojih pet omiljenih predstava koje su trenutno na repertoarima beogradskih pozorišta.

1. “Grobnica za Borisa Davidoviča”

Kada je pre 40 godina objavljena novela Danila Kiša novinari su je nazvali “najvećom posleratnom aferom na ovim prostorima“. Predstava Ivice Buljana je dostojni naslednik tradicije. I pre nego što je na Bitefu imala beogradsku premijeru izazvala je komešanja, doduše među širom publikom više nagonska, nego intelektualna. Polemika je bila da li je scena seksa odglumljena ili nije.

Oni koji su predstavu gledali podeljenog su mišljenja: za jedne je samo scenski spektakl od koga ih zaboli glava. Ja sam predstavu gledala dva puta (jednom iz poslednjeg, drugi put iz prvih redova) pre toga sam još i bila na probi i imala priliku da razgovaram o njoj sa nekim od aktera, pa sam stekla malo potpuniju sliku.

Glumci izgovaraju integralno Kišov tekst, a dodamo li tome da je njih 10 sve vreme na sceni i da imaju male predstave u okviru predstave jasno vam je da ćete morati da budete fokusirani. Ako ste ljubitelj performansa, onda verujem da će vam se dopasti ova predstava.

Gde? Bitef teatar

2. “Kad su cvetale tikve”

To je moj omiljeni roman već više od 15 godina, tako da je s jedne strane predstava imala veliku startnu prednost, a s druge – velika očekivanja. Na kraju sam iz sale izašla vrlo zadovoljna i mogla bih opet da je gledam. Odlično je postavljena i sa lakoćom vodi kroz sećanja Ljube Vrapčeta. Tek na poklonu shvatićete koliki je to ansambl i kakav su lavovski posao uradili.

Za one koji nisu čitali roman Dragosava Mihailovića (sram vas bilo!) Ljuba je istovremeno glavni lik i narator. Jednog tumači Miloš Biković, a drugog Miša Janketić, koji je u prvobitnoj postavci 1969. godine igrao mladog Šampiona u čitavih pet izvođenja, pre nego što je predstava zabranjena.

Umiranja, silovanja, strahovi… Sve je tu, bez zadrške. Naspram Kiša, naracija i događaji su bliskiji, ali nema jeftinih emocija.

Gde? Beogradsko dramsko pozorište

3. “Gospođica”

Ivo Andrić je radnju romana smestio u doba velikih potresa i promena na kraju XIX i početku XX veka, te u godinama koje su došle posle Prvog svetskog rata i propasti dva velika carstva. Predstava “Gospođica” nastala je na osnovu dramatizacije Marka Foteza, napisane još 1962. godine, a Gorčin Stojanović ju je “doterao” tako da podseća na duh i estetiku jugoslovenskih teatara osamdesetih.

Nataša Ninković je bila toliko uverljiva u ulozi Rajke Radaković da mi je u više navrata došlo da skočim na scenu, zagrlim je i utešim.

Priznajem i da dobar deo moje naklonosti prema ovoj predstavi leži i u njenoj priči – o sudbini žene koja pokušava da razume vremena koja se menjaju i uzburkani svet u kome se našla, o devojci koja je otuđena, sama i naizgled ogrubela, o zavetu koji joj je imperativ da ispuni, o novcu koji je sve i ništa.

Gde? Jugoslovensko dramsko pozorište

4. “Zli dusi”

Na početku sam pomislila: “Šta je ovo – Welcome to the candy shop?” zbog lepotica koje su počele da se ređaju na sceni. Ali ipak, to je Dostojevski. To je priča o oholosti, egoizmu, laži, srebroljublju… i šta se dešava kada ideje o revoluciji i solidarnosti postaju pakao za savremenike. Potpuno klasično delo i teatar u svom punom sjaju.

Moja drugarica Jovana, sa kojom sam gledala predstavu, bila je više nego ja impresionirana predstavom, pa sam je zamolila da napiše koju reč:

“Najbolje je nemati očekivanja od neke predstave, tako se čovek najbolje štiti od razočaranja. Što se tiče predstave “Zli dusi”, u prvi mah sam pomislila da neću moći da izdržim skoro 3 sata. No, prevarila sam se. Začujuća slika devojke koja sedi na ljuljašci iznad pozornice me je šokirala, kao i njeno uzvikivanje imena glavnog lika, Nikolaja Stavrogina, sve vreme tokom predstave. Da, imala sam osećaj da su “dusi” tu. No, sve više se uviđa značenje te ljuljaške. Ništa nije onako kako izgleda. Nikolaja je maestralno odigrao Igor Đorđević. Sve pohvale za Tatjanu Mandić Rigonat, koja je uspela da režira takvu predstavu, koja ni u jednom trenutku ne gubi nit, kao što se to može desiti u tako dugom vremenskom intervalu, a opet uspeva da nas prožme svojom pričom, da prenese život likova iz romana. Verujem da bi i Dostojevski aplaudirao. Ja sam još uvek na predstavi”.

Gde? Narodno pozorište

5. “Glad”

Ne krijem da volim performans. A ova predstava to definitivno jeste. Sedmoro glumaca sedi za elipsastim stolom zajedno sa još 20 ljudi (publika), pijuckaju vino, duvane i počinju svoje intimne ispovesti. Odmotava se priča o njihovim željama, nadama, patnjama i strahovima kako od prošlosti, tako i od budućnosti. Celu priču glumci nonšalantno iznose pred vas, tako vešto da stičete utisak da oni zapravo neformalno ćaskaju među sobom i improvizuju na licu mesta. Tu je poseban začin, da ne kažem ginger, Vlada Aleksić – nekrunisani kralj neposrednosti.

Tekst jeste svevremenski, s obzirom na to da je pitanje iskrenosti je uvek teško, problematično i nestalno, ali je vrlo savremen, zbog čega je prijemčiv i publici koja nije ljubitelj klasičnog pozorišta.

Gde? Mikser house

I za kraj sam izdvojila još jednu predstavu, mada se ona odnedavno više ne igra – “Kuća broj 8”. Ona je sve ono zbog čega volim pozorište – ti kao gledalac si deo priče, izgleda kao da se dešava tada i nikad više i da je taj trenutak neponovljiv. Izvodi se za 12 ljudi u kući čiju adresu dobijaš kada preuzmeš karte. Da vam ne otkrivam detalje, ali s obzirom na to da je u pitanju delo Edgara Alana Poa znate da možete da očekujete mračnu misteriju i uzbuđenje. Scenografija i performans će vas bukvalno preseliti u XIX vek.

Predstava gotovo nigde nije promovisana, već je priča o njoj išla od usta do usta, a karte su prodavane samo preko Kluba ljubitelja pozorišta. Znam bar petoro ljudi koji bi voleli da je pogledaju, pa eto možda ovo pročita režiser Marko Manojlović i odluči da ekipa još koji put odigra ovu predstavu ili po sličnom receptu postavi još neku.

Osim te, predstave koje bih volela da gledam u narednom periodu: “Naši sinovi”, “Kazimir i Karolina” i “Zmajeubice”. Ako ste nešto od toga gledali – bilo bi mi drago da čujem vaše utiske.

I javite se pa da idemo nekad u pozorište 😉

BONUS>> Mada mnogo više volim odlazak u pozorište, od odlaska u bioskop, bilo mi je vrlo zanimljivo da gledam taze Oskarom nagrađen film “Birdman“. Jeste da je u pitanju Broadway VS Hollywood, ali ono što mi je bilo posebno interesantno je sirova (i surova) priča o teatru iznutra.