Marijana Čuljak: Mogla sam biti ja bilo šta

Riblja čorba ima stih “Pekar, lekar, apotekar – mogao sam biti ja bilo šta”, e on me najbolje opisuje“, rekla mi je Marijana Čuljak tokom pripreme za Curiosity Chat.

Ceo život tražim nova zanimanja, učim i trudim se da budem dobra u onom što radim. Lekar po obrazovanju, a sve ostalo po opredeljenju. Trenutno na odmoru od svih zanimanja i davanja, posvećena sebi. Pripremam se za neke nove uloge“, dodala je Novosađanka.

Daću vam samo naznake Marijanine vanserijske životne priče…

Od Novog Zelanda preko visokih menadžerskih pozicija velikih farmaceutskih kompanija u Evropi do proputovanja svetom s rancem na leđima stigla je ponovo do rodnog Novog Sada i novih avantura. Marijana je lekar, avanturista, dizajner enterijera, arhitekta, građevinac, kuvar, dizajner garderobe, vlasnica prvog hamama i bašte s najlepšim pogledom u Novom Sadu.

Njena prijateljica, koja mi ju je preporučila za razgovor, kaže da je Marijana “osoba neiscrpne energije koju nesebično deli sa drugima i iz njih izvlači ono najbolje što mogu da pruže“.

Ako baš mora da se definiše u jednoj reči to bi bilo – preduzimač.

Njene ideje su naizgled hazarderske, ali su njeni potezi itekako promišljeni.

Razgovor koji je pred vama je lekcija istrajnosti, posvećenosti, neustrašivosti i fleksibilnosti. Ali pre svega neopterećenosti “avionima i kamionima”, već težnje za suštinom.

Reč po kojoj ću pamtiti ovaj razgovor je SAMOIZAZVANA. Poslušajte zašto.

Ako vam je zgodnije video možete da pogledate i na Instagramu.

TRANSKRIPT RAZGOVORA

Aleksandra: Može li radoznali um da podnese da bilo čemu okrene leđa? Kako kada novo interesovanje dosadi? Da li je lepota u početku ili završetku? Kako izgleda potraga za novim zanimanjem i period hibernacije multipotencijalista, razgovaraću u narednih otprilike pedesetak minuta sa Marijanom Čuljak. Ona je po obrazovanju lekar, ali po svom opredeljenju još mnogo toga. Sad ću pozvati Marijanu da nam se priključi u razgovoru… I da vam do tada kažem čime se ona još bavila u životu. Ona je iz Novog Sada stigla do Novog Zelanda,  sa visokih menadžerskih pozicija u velikim farmaceutskim kompanijama. Potom je radila i u Evropi, proputovala je svet rancem i sa rancem na leđima i stigla opet nazad do Novog Sada kome je poklonila jedan Hamam atrijum i dosta toga je uradila sama, bukvalano sama. Sada ćete čuti kako je to biti i građevinac, između
ostalog, na samom ovom projektu. Marijana, zdravo ponovo! Nadam se da će nas ovog puta veza malo bolje poslužiti, odnosno internet.

Marijana: Muke! Evo me, sada čujem sve, dobro je.

Aleksandra: Izgleda da je sada… da. Marijana, da ti ponovo postavim pitanje.

Marijana: Pitanje je bilo vezano za medicinu. Medicina, to je bilo poslednje.

Aleksandra (03:25): Tako je, da. Kako to da si odlučila da napustiš medicinu za koju mnogi smatraju da nije profesija, već poziv?

Marijana: Znaš kako, moja generacija je bila i hendikepirana, a negde i profitirala od  tih događaja u zemlji koji su se u to vreme dešavali, kad je bio rat, tako da sam ja, kada sam završila medicinu, opet otišla malo u inostranstvo. Bila sam prvo na Tajlandu, pa sam nekako završila na Novom Zelandu. Onda je bilo teško nostrifikovati, odnosno početi odmah da radim sa završenim fakultetom, tako da sam sticajem okolnosti počela da tražim posao u struci koja bi mi omogućila
da iskoristim svoju diplomu, a da odmah počenem da radim, tako da je to bio jednostavno sticaj okolnosti. Da je bila drugačija situacija u zemlji, mislim da bih verovatno,  nastavila, odnosno počela da se bavim medicinom. Ovako mi je to otvorilo neka druga vrata i eto, moj život i karijera su otišli u nekom drugom pravcu.

Aleksandra (04:32): Da li se pitaš šta bi bilo kad bi bilo, ili ne?

Marijana: To je bilo jedno od pitanja o kojima smo prethodno razmenile misli, da li imam žaljenje za nečim, da li je moj život mogao biti drugačiji. Poneki put se možda zapitam, ali suštinski to jeste moj život i svako od nas ima neki svoj put i ovo je moj put. Šta bi bilo, ko zna?

Aleksandra (05:03): Hoćeš da nam ispričaš ukratko, kako si se sa Novog Zelanda vratila ponovo u Novi Sad?

Marijana: U to vreme je farmaceutska kompanija za koju sam tamo radila, smanjivala  osoblje iz nekih razloga. Zapravo, u tim farmaceutskim kompanijama neki lekovi budu finansirani od strane države, pa ne budu. Nešto se desilo u okviru države Novog Zelanda što je smanjilo potrebu za osobljem, pa su oni smanjivali osoblje, a ja sam bila dosta ambiciozna i lepo se pokazala, tako da su mi onda oni ponudili, kroz niz intervjua, da ja u stvari dođem u Srbiju i radim za njih u Srbiji. Tako je to bilo, tako da sam zapravo prešla da radim za istu firmu odande u Srbiji.

Aleksandra (07:07): Kako sam ja došla do tebe, ima tome više od godinu dana, odnosno trinaest meseci otkako sam  poslala kroz svoj newsletter poziv ljudima da mi predlože neke zanimljive ljude, multipotencijaliste. Onda se javila tvoja koleginica i imenjakinja Marijana, to je bio poduži jedan mejl, napisala je i rekla da ima savršenu osobu za moju gošću i opisala te je, između ostalog, to sam iskoristila za najavu, kao avanturistu, dizajnera enterijera, arhitektu,
građevinca, kuvara, dizajnera garderobe i na kraju, kao vlasnicu prvog hamama u Novom Sadu. I još svašta je lepo rekla o tebi. Kako je došlo do svega toga da se oprobaš u svim tim poslovima?

Marijana: Moram prvo da se osvrnem na Marijanu i na to što me je preporučila. Marijana ludi, mi radimo zajedno i Marijana ludi od mene i mojih ideja, i ne samo ideja, nego i realizacije svih ideja. I sa svakom poslednjom, u međuvremenu otkad je Vama, tebi pisala, otad se otvorio i restoran, tako da sam zapravo postala i ugostitelj i svašta se izdešavalo. Sada imamo i neku terasu od nedavno, baštu, u stvari, na krovu te zgrade. I sa tim poslednjim je Marijana rekla da se nada da je sad kraj. Ali ja ne mislim da je kraj, a zna i ona da nije kraj, ali recimo da trenutno jeste. A kako je do toga došlo? Opet sticajem okolnosti. Ja smatram da imam neki preduzimački duh u sebi i to se na engleskom lepo kaže entrepreneurship. Kod nas kad se kaže “preduzimač”, obično se misli na nekog građevinca koji ima ekipu majstora. Mislim, imam i to, ali generalno jesam preduzimljive prirode i preduzimač po opredeljenju. Mislim da sam uvek to u sebi imala. I u farmaceutskim firmama kad sam radila, radila sam business development. Zapravo, to mi leži, volim da kreiram, volim da stvaram, volim da stvorim nešto ni od čega ili da opravim ono što ne valja. Jednostavno, pošto je moja karijera u toj farmaceutskoj firmi, u dve sam radila, lepo napredovala i uvek sam imala postepeno napredovanje kroz različite uloge, nije bilo ni potrebe da krećem u nešto svoje. Onda se desilo nešto što me je nateralo da iz toga izađem, i onda se prosto jedno vreme nije nešto ni otvaralo. Mislim da u svakom životu mora da se otvori nešto, neka prilika da se stekne, često po filmovima kad gledamo to je ili neka očajna situacija ili poteškoća ili možda neka slučajnost koja se desi, da bi se nama nešto tako otvorilo kao vizija ili mogućnost. I tako se i meni desilo, da sam se tada, baš pre tri godine vratila i obrela u Novom Sadu, posle nekih ličnih i emotivnih previranja. Došla sam zapravo tada  iz Australije, u kojoj
sam provela neko vreme i bilo je da li ću ostati ili ću ići u Ameriku. Onda sam rešila da kupim neki objekat koji je bio na prodaju. Slučajno sam našla da se prodaje u Novom Sadu i onda je cela priča krenula. Nije bila ideja da se pravi hamam, uopšte. Ali, onda tako, malo po malo, prosto su se mogućnosti otvorile i ja sam napravila najpre objekat za izdavanje, za neku IT firmu, kao neki open space. Mislila sam šta da uradim sa podrumom i onda je taj podrum nekako bio
zanimljiv, pod svodovima, pa kao hajde neku tihu delatnost, spa centar, pa kako da dekorišemo, pa hajde, kad je spa centar, mislila sam hamam, pošto nisam htela bazen da kopam tamo, pošto je to objekat u centru, samom centru, preko puta Saborne crkve, malo bi bilo i riskantno. Onda sam napravila parno kupatilo, sadržaj koga nema, a onda sam ga dekorisala kao hamam i taj sadržaj je postao zanimljiv ljudima, pa smo onda proširivali masaže, pa frizerski salon, kozmetički i eto, sada restoran, pa sad imamo i baštu gore. To je sada postao sveobuhvatni zabavni, zabavno-rekreativni i hedonistički sadržaj  u Novom Sadu.

Aleksandra (11:58): Da se vratimo na onaj deo priče da tvoja koleginica i prijateljica Marijana ludi od tvojih ideja i što ih na kraju ipak i realizuješ, istraješ do kraja. Da li imaš takva iskustva i sa drugim ljudima, odnosno koliko te ljudi podržava u tvojim ludim idejama, a koliko njih i nije spremno da uđe u koštac sa tim?

Marijana: Pa retko ko je spreman. A ideje zapravo nisu ni lude, ispostavilo se. Ja ne radim neke riskantne stvari, nisam neko ko srlja, ja razmislim, procenim, na kraju time sam se bavila, i to bavila za druge i bila lepo plaćena za to da ocenjujem da li su određeni projekti izvodljivi i isplativi ili nisu. Znači, prvo napravim kalkulacije, pre nego što uđem u tako nešto, ali kada uđem, onda su zaista retki ljudi, bar kod nas. Kad sam radila u tim farmaceutskim firmama širom
sveta, imala sam za saradnike ambiciozne ljude, ljude koji su uvek davali više nego što se od njih očekivalo. To mi je išlo dosta glatko. Međutim, otkako sam se ovde obrela, dosta se mučim sa tim da svoje ideje zasadim i da one niknu kako treba. Evo, sada sam, zapravo, po prvi put otišla na duže iz Novog Sada, jer po prvi put smatram da imam ljude tamo, između ostalog i Marijanu, i još jednog kolegu, ima još jedan, sad bih nabrojala i još jednog i još jednog… Ima ih već koji zaista negde vide to što i ja vidim ili bar pokušavaju da vide i da prenesu to, ali put do takvih ljudi je dosta težak i nema ih puno. Mislim da je to ono što manjka u Srbiji. Svi vide kapitalizam sa onim  što kapitalizam lepo donosi, a ne vide da je put do uspeha težak i da zahteva odricanje koje ne može da bude odmah nagrađeno.

Aleksandra (14:11): Kada sam rekla lude ideje mislila sam na one koje zahtevaju mnogo energije, a definitivno da sve to o čemu si ti govorila i što radiš zahteva mnogo energije. Rekla si mi, kada sam te pitala kako da te najavim, da si trenutno u nekom procesu hibernacije. Šta to za tebe podrazumeva? I kako to izgleda? Rekla si da si trenutno malo pustila, da si prvi put posle dužeg vremena otišla u Grčku. Koliko je to teško, zapravo, da doneseš takvu odluku i kako izgleda taj dan posle?

Marijana: Nije samo teško, nego je i neophodno, zato što ja, šta god radim, radim srcem. Smatram da jedino tako može da se uspe i to uvek i govorim. Imam tog drugog kolegu koji vodi restoran, on je mlad i puno ne zna, ali uči i radi srcem. To je najbitnije. I ja isto tako radim srcem. Ako nešto radiš srcem, onda ćeš i naučiti, neki put na svojim greškama, neki put jednostavno kroz to što ćeš pročitati ili saznati od drugih kako se to radi, ali dam se sva u to što
radim. Nakon toga mi je neophodan odmor. Prosto moram naći nekako. Na osnovu dosadašnjeg iskustva sam zaključila da ja ne umem drugačije. Posle toga, da ne bih izgorela, da organizam može posle toga da se oporavi i nastavi, moram naći vremena i za oporavak. Sada sam u tom vremenu. Pritom, kad govorim o hibernaciji, ja i dalje imam oči otvorene, slušam, gledam ovde, istražujem, gledam šta drugi rade. Često odatle dođu neke ideje, naša iskustva. I ranije su ljudi, i Vuk Kardžić i ovaj i onaj, svi su bili negde u nekim školama u inostranstvu, pa su onda odatle doneli nešto kod nas. Ne znači uvek da je u inostranstvu bolje nego kod nas, ali znači da doživiš nešto na drugi način, doživiš kako ljudi rade nešto drugačije. Zato mislim da je vrlo, vrlo bitno putovati, videti. Mislim da i osoblje koje radi kod mene i moje kolege, svi moraju da putuju, da bismo mogli da širimo i ideje i inicijativu. Generalno, ljudi u Srbiji treba što više da putuju.
Nažalost, opet kažem, bili smo hendikepirani dugi niz godina. Sad su nas opet ovom koronom malo hendikepirali. Ja se trudim da ni tome ne podlegnem, pa izmišljam, tako, putovanja.

Aleksandra (16:45): Ti si neko ko stalno uči. Pročitala sam baš danas izveštaj Svetskog ekonomskog foruma koji kaže da će aktivno učenje i strategija učenja biti, odnosno da je druga na listi najpoželjnijih znanja i veština za narednih pet godina, ukoliko želite da budete sigurni na svom radnom mestu, odnosno u ovom slučaju ti. Ti kao poslodavac, a verovatno ćeš biti i narednih pet godina tako nešto. Hoćeš li mi reći na koji način ti učiš? Da li  imaš neki trik savladavanja novih znanja i veština, jer, očito da ti ide lako?

Marijana: Pa sad ne mogu da kažem da mi ide lako. Mislim da opet ide od toga da se dam jako puno. Kao i kad smo studirali, kao i bilo šta što smo radili u životu, ne može da se radi sa pola srca, sa pola truda. Mora da se radi maksimalno. Svako od nas ima neki svoj maksimum, nemamo ga svi do istog nivoa, ali moramo da ga damo. Ja sam sada okružena ljudima, kao rukovodilac i kao poslodavac i gledam često ljude koji kažu: “Ovo nije moj posao.” ili “Ovo nije
moje.” Ne može tako. Šta god da je taj moj posao, ja ne znam više ni koji je opis mog posla i šta sam ja, često im kažem: “Jesam li ja spremna? Koliko sam noći ja ovde spremala?” Nema toga šta je moj posao, a šta je tvoj posao. Kada bih tako gledala, ništa ne bih ni uradila. Mislim da svako treba da da svoj maksimum i da se zalaže. Onda ne zna koja će mu se vrata otvoriti ili gde će naći svoj interes. Jer, kako smo krenuli, nije uvek interes jedini ono što smo studirali. Čak, kad smo završili srednje škole, često smo se upisivali tamo gde idu drugari, gde ide neko, šta su roditelji od nas možda očekivali ili, šta ja znam, svakog je nešto drugo nagnalo da upiše neki fakultet. Ali, teško i dan danas, sa ovim znanjem, da bih ja znala tačno šta bih želela da studiram. Prosto, nešto se trebalo završiti. Mislim da su studije bitne. Da li smo baš svi dobro odabrali i da li sam ja dobro odabrala, to bi možda išlo u ono da li žalim. Ne žalim čak ni što sam završila medicinu, mada se posle njom nisam bavila, ali donela mi je nešto. I dan danas kad se nešto desi,
znam kako da pogledam, ne bavim se tim, ali mislim da je to bilo dobro što sam studirala. Možda je moglo malo kraće trajati. (smeh)

Aleksandra (19:21): Kako si prihvatila i da li je bio neki trenutak kada ti to nije prijalo, to što imaš tolika različita interesovanja?

Marijana: Pa, ne znam. Mislim da to može samo neko ograničen, da mu ne prija. Mislim da je to osobina inteligentnih ljudi, da imaju niz interesovanja, da ih zanima i ovo i ono. Pa imamo jedan život. Zašto bismo se opredelili samo za jednu stvar, na kraju? Tako su nas vaspitavali i kad smo bili mali. Evo i sad, gledam decu svojih prijatelja, te idu na klavir, te idu na odbojku, košarku,
sportove, jer ne znaju šta će tu decu zanimati. Ali negde posle u životu se ljudi ograniče samo na jedno. Deci dozvoljavaš to, a sam sebi ne dozvoliš. Zašto?

Aleksandra (20:19): Da, upravo tako! To sam htela da te pitam i pre nego što si spomenula. Kada dođe taj momenat kada sebe ograničimo? I da li je to do nas ili do…?

Marijana: Ima ona pesma od Pabla Nerude koja se često vrti, bude i na fejsbuku, na društvenim mrežama se pojavi s vremena na vreme. Zove se “Lagano umiranje”. Zaista je jako lepa pesma i mislim da se pronalazim uvek u svakom stihu te pesme. Ona govori o tome kada čovek počinje da umire. Počinje da umire kada ne putuje, kada ne čita, kada ga ne interesuju nove stvari, kada
neće da saznaje, kada neće da pita. Vrlo, vrlo lepe i suštinske misli u toj pesmi.

Aleksandra (21:11): Koliko si ti puta imala priliku da pitaš i da saznaš? Je l’ blam? Meni se čini da je ljude sramota da pitaju. A i da nekada ne znaju da formulišu pitanje naspram onoga što ih interesuje da saznaju.

Marijana: Jeste, da. I puno, opet kažem, ima veze sa inteligencijom. Ja nalazim da, a to i jeste poznato, da ljudi kada postavljaju pitanja, kad ih interesuje nešto, to su uglavnom inteligentniji ljudi. Ljudi koji misle da sve znaju, da im ništa novo ne treba, mislim, jasno je. Ne treba puno ni komentarisati. Prosto ima s kim možeš i s kim ne možeš.

Aleksandra (21:56): Koliko te je na sve to što si do sada radila podstaklo tvoje okruženje?

Marijana: Moje okruženje, koliko me je podstaklo na to?

Aleksandra: Da.

Marijana: Podstaklo me je, kako da ne. Verujem da nas na prvom mestu podstiču naši roditelji. Mislim da sve kreće od vaspitanja. Naravno da ima ulogu i škola. Međutim, škola kao takva, bar u vreme kad smo mi u nju išli, nije bila usredređena na to da u nama budi znatiželju, inicijativu, nego više da poslušno izvršavamo svoje dužnosti.

Aleksandra: Nažalost, da.

Marijana: U Americi je oduvek, odnosno u nekim zapadnim zemljama, škola i bila takva da nije toliko bazirana na učenje lekcije, nego na interakciju sa tom decom i pobuđivanje znatiželje u njima. Kod nas su roditelji imali tu ulogu, ne znam kako je danas, možda se nešto i promenilo, ne pratim toliko školstvo danas, ali meni su definitivno roditelji odigrali ključnu ulogu u tome
kakva sam ja sada.

Aleksandra (23:03): Da se vratiš, mada si delimično odgovorila na to pitanje, da se vratiš u svoje tinejdžersko doba i sa ovim iskustvom, da li bi uradila nešto drugačije, kada je u pitanju odabir fakulteta? Da li bi neke stvari uradila tada ili bi te stvari jednostavno ignorisala, kada su u pitanju tvoja interesovanja?

Marijana: Mislim da ne bih. Baš sam razmišljala o tome. Naravno, osvrćem se, evo sad sam napunila 48 godina, to su godine kada ljudi krenu da se preispituju: šta sam? gde sam? kuda idem? i tako. I ja se naravno stalno preispitujem, pogotovu u momentima kao što je ovaj kada sam sama i kada nemam puno obaveza, nego sam zaista okrenuta sebi, svojim mislima, svom telu i tako dalje. Onda se preispitujem i ne znam, nemam ja nekih suštinskih grešaka, više u
nekom emotivnom smislu, to kod nas žena često hoće da zaškripi, pa tu mislimo: da l’ sam dobro, da l’ nisam dobro? Ali mislim da je i to bio moj put. Prosto, okolnosti su sve bile takve da su mene navodile na put kojim sam išla. Ne, ne bih, mislim da se opet desi, opet bi se isto odigralo. Moj karakter, moja ličnost prosto zahteva tako kako je bilo.

Aleksandra (24:30): Da moraš, ipak, da izabereš samo jedno interesovanje, jedno zanimanje da se njim baviš do kraja života…? Da li si o tome razmišljala ranije, pre nego što sam ti ja rekla da ću te to pitati?

Marijana: Ne znam da li sam razmišljala, ali razmišljam o tome svaki put kada treba da popunim formular. Evo sad sam opet morala negde da otputujem, pa sam morala opet za ulazak u zemlju da popunjavam formular i onda često mora da se piše šta si po profesiji. Ja često ne znam šta da napišem tamo. Jesam ovo, jesam ono, više je apsurdno. Jedno vreme sam pisala lekar, ali kakav sam ja lekar, kad ne lečim pacijente. Moraš da se baviš time, da bi bio, ali hajde, recimo da mi je to profesija. I sad sam zaključila, u stvari, da treba da pišem entrepreneur, jer ja stvarno jesam preduzimač. To se u svetu zaista prepoznaje i priznaje kao zanimanje. I to je cenjeno zanimanje, zapravo, jer su to ljudi voljni da preuzmu rizike, voljni da u svakom smislu, i finansijskom i životnom i svakom drugom, preuzmu rizike za neki ishod koji možda nije jasan ili opipljiv. Tako da ja jesam preduzimač i to je ono čime želim da se bavim, pa šta god to značilo.

Aleksandra (25:51): Čitala sam, možda ti ovo da ideju zapravo za tvoj novi potpis na formularu, kada budeš negde naredni put putovala. Voja Žanetić je nedavno rekao da je jednom svom prijatelju predložio da na svojoj vizit karti, na mestu gde bi trebalo da piše profesija, napiše ponovo svoje ime i da ga bolduje. To mi je izgledalo vrlo simpatično.

Marijana: Šta da napiše? Nisam te čula.

Aleksandra (26:18): Da ponovo napiše svoje ime na mestu gde treba da stoji zanimanje, da ponovo napiše tu svoje ime i da ga bolduje. Tako da bi bilo Marijana Čuljak, Marijana Čuljak.

Marijana: Da, dobro. Mislim da vlasti ne bi bile oduševljene tim, ali dobro, mogu probati.

Aleksandra (26:42): Pa kad možemo da se izjašnjavamo kao pingvini, zašto ne možemo i da se potpisujemo ovako? Šalu na stranu…

Marijana: Kad na tim formularima imaš pol, evo baš danas kad sam to popunjavala, piše kao pol muški, ženski i drugo. Znači, sad ima i treći pol, nisam ni znala. Znači, to su neke zanimljivosti, isto tako apropo i zanimanja, ko zna, svega ima.

Aleksandra (27:13): Reci mi, šta te to vodi i vozi napred ka tvojim novim postignućima? Dosta ljudi ima blokadu i jedno od najzanimljivijih pitanja mi je bilo, kada sam ovakve slične razgovore radila uživo, kako da se ne plašim svojih želja? Ti se evidentno ne plašiš svojih želja, pošto si mnogo toga realizovala, ali imaš li neki savet za ljude kako da otpuste to?

Marijana: Da, to si baš dobro spomenula, jer, tačno, na neka pitanja koja si mi postavila jeste to odgovor. Strah je ono što inhibiše ljude i stah je ono što ne dozvoljava da ostvarimo svoje želje. E sad, kako otkloniti taj strah? Pa, racionalno. Zato što su nam strahovi iskonski instinkt, gde pokušavamo da se zaštitimo od opasnosti koja nam nailazi. Onda treba uključiti racio i razmišljati da li to nama stvarno predstavlja takvu opasnost i da li će nam tako ugroziti život i opstanak ili neće. I onda, često kada pogledamo, neće. Isto tako i u vezi ovih putovanja, često se ljudi boje. Evo, ja sam sama ovde i često me ljudi pitaju: “Jao, kako ti sad putuješ sama?” Pa šta će da mi bude? Polovina tih stvari je apsurdna, potpuni apsurd, ali ljudi počnu u to da veruju. Opet bih se vratila i na koronu, ali to je sad više politička tema u koju ne treba ulaziti. Mnogi su sada inhibirani strahom. Ne smeju ovo, ne smeju ono, ne smeju ništa, ne smeju da žive, jer su čuli na televiziji da to ima. Tako da su strahovi ono što nas inhibira. I treba ih otkloniti tako što
razmišljamo da li su oni realni ili nisu.

Aleksandra (29:20): Spomenula si, isto tako, u pređašnjem delu razgovora da si neko ko definitivno dosta radi, kada se zagreje za neku ideju da se ta ideja realizuje. Šta je ono što te vozi napred ili gde crpiš tu energiju?

Marijana: Pa, ne znam. U sebi, valjda, otkud znam. Kada se nešto počne, rekla sam već, mene samo stvaranje i vizija nečega što od nečeg drugog može da postane, interesuje i motiviše. Na kraju, svako od nas ima nešto što ga gura napred. Mene motiviše vizija realizovanog projekta, nešto što vidim kako može da postane lepo, dobro, interesantno itd. Od tog momenta do momenta finiša, tj. realizacije je neki put dug i mukotrpan put. I meni neki put dođe da pomislim: A šta će mi sve to? A zašto, a kako? I mučim se neki put, zaista. Eto, Marijana koju smo spomenuli na početku, moja koleginica je svedok svemu tome. Neki put je zaista u jednoj golgoti, ali ja istrajem u tome i mislim da je to isto vrlo bitan faktor. Jedno je imati viziju, jedno je biti pametan, inteligentan, ali treba biti radan i istrajan i treba biti disciplinovan. To je ono što mnogim ljudima fali. Mislim da je i to nešto što ponesemo od kuće, što nas roditelji nauče, dok još sedimo za onom knjigom. Kad spomenusmo medicinu, i to je bilo jedno odricanje, na kraju. Posle, u čitavom životu, ne mislim uopšte da je bilo neko posebno odricanje, ali neki bi pomenuli tu medicinu i studiranje medicine kao nešto posebno. Meni je to relativno lako išlo, u odnosu na ono što je posle sledilo u životu. Mislim da od početka, od prvog razreda osnovne škole, ako ne znaš da sediš za tom knjigom, tome i služi ta škola, da nas nauči nekim principima životnim, a ne da naučimo logaritme i ne znam šta sve, posle se ni ne sećamo. Disciplina.

Aleksandra (31:35): Vrlo često je karakteristika multipotencijalista da, kada se
stvari ponavljaju, prestane da im bude zanimljivo, odnosno vole da nešto rade prvi put i to je jedini put, otprilike, kada tako nešto urade. Da li je to slučaj sa tobom?

Marijana: Ne. Istina je da ne volim repeticiju u smislu pokretne trake u fabrici, gde se stvari rade repetitivno i rutinski. Jer, na kraju, iz toga ne može ništa dobro ni proizići nikad. Tačno je da ima ljudi koji vole takvu rutinu i kojima to prija. Ja nisam od tih ljudi, ali to ne znači da ne mogu da radim iste stvari više puta, dok one ne daju rezultat. Kao što rekoh, disciplina to i znači, da ti iz dana u dan radiš jedno te isto, dok time ne ovladaš. To ja jako dobro znam, da se nateram da budem motivisana, jer znam da ne mogu da znam nešto preko noći. To je bilo je
jedno pitanja od onih koje si mi poslala, da li me ljudi smatraju površnom. Ja nisam površna ni u čemu, iako me zanimaju različite stvari. Mislim da se mora biti temeljan, šta god da radiš. Mogu da te zanimaju razne stvari, ali ono što tada radiš, moraš biti u tome temeljan, inače nećeš biti uspešan. Repetitivnost, u bilo kom smislu, kao na kraju, kada neko u fabrici radi neki robotski
posao, gde ti stalno moraš  jednu te istu stvar da radiš, posle izvesnog  vremena će ti popustiti koncentracija, ako radiš stalno na isti način, jedno te isto. Onda to nije ni zanimljivo, niti ćeš ti biti suštinski dobar u tome. Neko mora da bude motivisan da bi stalno radio jedno te isto. Nešto mora da postoji, neka vrsta motivacije. To ja pokušavam da saznam u vezi sa svojim zaposlenima, šta je ono što njih motiviše, kako da napravimo to radno mesto da bude zaista takvo
da se oni sa radošću bude i dolaze na taj posao, koji, na kraju, jeste repetitivan.

Aleksandra (33:51): Kada bi trebalo da izdvojiš jedno znanje ili jednu veštinu koja je presudno uticala na Marijanu sa kojom sada razgovaram, šta bi to bilo?

Marijana: Ne znanje ili veština, nego možda okolnosti, ja bih pre rekla. Mislim da je to što sam se obrela u inostranstvu više puta, sama. Nisam morala. U Srbiji važi da su niska primanja,  ljudi loše žive… Ne živimo mi loše, uopšte. Kada odeš u svet i vidiš kako ljudi žive, mi relativno dobro živimo. Svako tu ima i gde i kako, i rodbinu… Kada se nađeš u svetu, ja sam, se sticajem okolnosti, više puta samoizazvano, zapravo, našla tako da ne znam ni gde ću spavati, ni šta ću
jesti, ni kako ću raditi, pa sam morala da se snalazim, da se dočekam na svoje dve noge, da razmislim i budem zaista snalažljiva i da improvizujem neki put. I to me je naučilo. Naučilo me je prvo štedljivosti, racionalnosti u svakom pogledu, snalažljivosti i nekoj improvizaciji, gde umem ni od čega da napravim nešto. Mislim da je to bitno za svaku osobu, da se nađe van sigurnog okruženja. Čak i ako je ne nateraju uslovi da sama to izazove, kao što sam ja, jer ja sam zaista samoinicijativno to radila, nisu me roditelji terali, niti sam se našla u takvoj situaciji da moram. Ali, jednostavno je bio takav sticaj okolnosti, našla sam se u tim situacijama i onda sam puno, puno toga naučila kroz to. Mislim da je to dobro za svaku mladu osobu. Često se deca i šalju u nekim godinama negde u inostranstvo, na fakultete, razmene. Mislim da je to vrlo bitno, ali se te razmene vrlo često svode na provod ili nešto gde oni zapravo ne osete u potpunosti taj
život onakav kakav jeste, goli. Mislim da je vrlo važno to snalaženje. Kod nas  su deca dosta zaštićena do nekih godina, bogami do 26. ili 30.

Aleksandra (36:03): Mislim da si blaga prema tome.

Marijana: Da, možda i više. Mislim da je to bitno, da ih izbacimo malo ranije iz tog ušuškanog gnezda, da se malo sami snalaze, jer onda će naučiti.

Aleksandra (36:19): Svideo mi se izraz “samoizazvana” koji si upotrebila. Da li je to bio samo taj period odrastanja ili i danas sebe postavljaš van zone komfora, kako se to popularno kaže?

Marijana: Uvek. Evo i sad. I ovaj moj boravak ovde je redovan. Ja putujem sa rancem backpackom. Mogla bih da odsednem i u skupim hotelima, ali uvek gledam šta je jeftinije, gledam javni prevoz, gledam zaista da živim. Dođe trenutak i kad dozvolim sebi neki luksuz, ali uvek gledam da se vratim onom bazičnom životu. Na kraju, niko se od nas nije rodio kao princeza na zrnu
graška, nego smo zaista normalni, prizemni ljudi. Kad kreneš da putuješ, tek onda vidiš koliko prizemnog sveta ima i koliko bednih ljudi ima. Meni je uvek u životu bilo vrlo, vrlo bitno da se vratim tom nekom bazičnom nivou. Kada sam radila za farmaceutske firme, radila sam na visokim, rukovodećim pozicijama u svetu. U Švajcarskoj sam, između ostalog, radila i bila sam direktor za pola sveta za tu farmaceutsku firmu, za business development. Moje kolege, mahom
muškarci, bile su zaista kao bogom dani. Išli smo biznis klasom i odsedali u hotelima, taksisti nas čekaju i tako dalje. I onda, kada se stvari počnu drmati, kada se dese neke promene, u tim firmama uvek ima puno politike, pa ti pozicija nije zagarantovana, onda njima počne taj njihov ego ili to što su umislili da oni jesu, zahvaljujući samo toj nekoj poziciji, koja danas jeste tu, sutra nije, kada odjednom počne to da im se drma, oni više ne znaju ni ko su, ni šta su. Meni kad
god se život nekako promeni, ja se dočekam, meni je život isti, zapravo. Prosto, neki put imaš malo više para, neki put malo manje, ali suštinski si ti ono što jesi, bez obzira da li se zvao ovako ili onako.

Aleksandra (38:31): Odnosno, ne dozvoljavaš da te titula koju imaš u tom trenutku definiše. Kako postići to? Kako si došla do tog stadijuma uma, samosvesti? Pošto nije to karakteristično za svakoga.

Marijana: Opet se stalno zahvaljujem svojim roditeljima, ali tu negde ima toga. Mislim da je to ono kako tebe vaspitaju. Oni igraju ključnu ulogu u tome ko si, šta si, da l’ si prizeman, da l’ nisi, kakva su ti očekivanja od života. Mislim da su oni mene u tome lepo izveli, usmerili šta je moj zadatak u životu. Moj tata je od mene tražio puno. Kad sam položila vozački, rekao je: “Sad moraš da znaš da menjaš gumu, motor.” Sve je hteo da mi objasni kako se to opravlja. E, to me stvarno nije zanimalo, stvarno nisam želela, iako sam posle radila mnogo tehničkih stvari. Mislim da me je i suviše uputio u sve te majstorske radove, iako ni sam nije bio majstor, ali interesovalo ga je sve i svašta, pa me je učio i podučavao. Neki put mislim možda je bolje biti ono žensko, pa ne znati ništa, pa se napraviš lud, ali opet to nisam ja i nisam tako vaspitana. Znam puno stvari da opravim, pa onda posle i posramim muškarce.

Aleksandra (40:02): Imala si mnogo prilika u dosadašnjoj karijeri da prvi put radiš nešto i budeš nova u nečemu. Mnogi ljudi pate, posebno žene, od tzv. sindroma varalice, kada osećaju da tu ne pripadaju, kada nisu sigurni u svoje znanje itd. Da li si ti imala i da li si prolazila kroz tako nešto?

Marijana: Mislim da ne. Ako nešto ne znam ili nisam dobra u nečemu, onda se trudim da saznam kako ću da budem dobra i kako ću da naučim. To mi je više izazov, nego hendikep.

Aleksandra (40:45): Da li ima nekih momenata, ipak, kada su stvari teške i kada se zapitaš: Ok, zašto sve ovo mene mora da zanima? Bolje da sam ja ostala u toj Švajcarskoj, itd. Da li postoje takvi trenuci i šta sebi tada kažeš?

Marijana: Naravno da ima, kako nema dana kada se žalim i mislim šta će mi sve ovo i ovde. Evo, sad sam u Grčkoj, motam se tu i gledam i razmišljam, volela bih jednu kuću na ostrvu ovde da uzmem. I opet razmišljam koliko košta kuća na ostrvu, tu bi trebalo kupiti ruševinu, pa razmišljam šta ću opet sa gomilom kamenja ovde negde u Grčkoj. Prosto ja samoj sebi zagorčavam neki put život i mislim šta će mi sve to. Moraću nekako naučiti da povučem ručnu, ali i te kako ima tih trenutaka kada pomislim šta će mi sve to. Ali, onda posle, kada dođe
nagrada… Sada sve tamo lepo funkcioniše u Novom Sadu, i u Hamamu i u restoranu i znam da puno ljudi od toga profitira, što klijenata, što zaposlenih. Napravila sam nešto što je pokrenulo ne samo moj život, nego i neke druge živote i onda to donese satisfakciju. Možda u tom trenutku, a bilo je trenutaka tokom prethodne tri godine, dok sam to gradila, da sam zaista pomislila: šta će
meni ovo? Onda posle dođe rezultat i to je ta disciplina o kojoj smo pričale.

Aleksandra (42:18): Šta je najneobičnije što si do sada radila? Spomenula sam i građevinu. Bila si uključena na različite načine prilikom stvaranja hamama i čitavog kompleksa koji sada postoji u Novom Sadu. Za šta nikad nisi verovala da ćeš se time baviti i kako je došlo do toga?

Marijana: Mislim da je svaki korak svakog mog projekta najneobičniji do tada i nisam mislila da ću se njime baviti. Radila sam i u Rumuniji, devet meseci, na građevini. Isto sam restaurirala neku staru zgradu i čak propričala rumunski sa rumunskim majstorima. I tamo sam živela na građevini. Rekla sam tada nikad više. Već je bilo pre toga nekoliko projekata koje sam izvela. Onda, kada sam u Novom Sadu kupila tu zgradu, ja sam kopala, fizički sam kopala zemlju iz podruma. To je bilo, mislim, 30 kvadrata podruma iskopanog, jer ti fizički radnici koji su dolazili da kopaju, te ovaj neće, te ovaj me ucenjuje, te ne može… Ja sam tamo kopala danima, mesec, ne znam koliko je bilo… Ašov, lopatu… Svašta sam ja tamo radila, tako da i moji zaposleni, kad prođem sa turbanom na glavi, prljava, oni ne mogu da veruju. Ljudi generalno ne mogu da veruju da sam ja vlasnik toga. Neki put ne možeš, ne želim ja to baš sve tako da radim, ali to je ta
neka upornost i disciplina, gde ja znam da se to mora završiti. Neki put ja, pa primerom nagovorim i druge. Znam kuda idem i znam gde će se to završiti, tako da na taj način sprovedem u delo. Generalno, puno ima momenata  koji su neverovatni, zaista, u mojim stremljenjima.

Aleksandra (44:44): Sada sa osmehom pričaš o svemu tome, jer ipak postoji neka finalnost, odnosno rezultat tvog rada koji si videla i svog znoja koji si prolila tu. Ali da li si u tom momentu, dok pokušavaš da se sporazumeš sa majstorima u Rumuniji ili dok kopaš taj podrum i sl. da li si se nekad zapitala: Što sam ja otišla iz one Švajcarske? Što li nisam prihvatila biznis klasu itd.?

Marijana: Naravno, da. To je to, ali vidiš, to ide u prilog onome što pitaš. U tim trenucima, naravno da se čovek zapita: da li sam napravio  dobru odluku? Ima tih trenutaka, pogotovo kad ti je teško, gde se pitaš. Ali sada, evo, sad se to završilo, znači prošao je neki težak period, kad ti je bilo teško, kad si morao da sediš za knjigom, da učiš ili šta god već. Kao u mom primeru da kopam podrum ili ne znam šta drugo da radim… Poslednji put baš, kada sam radila ovu terasu, Marijani pomenutoj sam opet rekla da sam klekla u svoje kupatilo na pod i počela da plačem i rekla: Ja ovo više ne mogu! Ali, onda sam izgurala i to je sada jedna od najlepših bašta u Novom Sadu i najinteresantnijih, jer je na krovu objekta, nalazi se preko puta Saborne crkve. Imaš pogled na dve crkve, niko nema tako nešto. Stvarno je zanimljivo. Dolaze ljudi samo da se fotografišu tu. U tim trenucima stvarno mislim: ne mogu, ali onda kad prođe, onda kažeš: to je
moj život, lepo sam to napravila, vidi šta sam uradila. Mislim da nijedan projekat ne može da prođe bez teškoća. Bilo je trenutaka i u građenju i restauraciji tog objekta, kad sam zaista mislila da će se taj objekat srušiti. Mislila sam: Jao, bože, šta ću i kako ću? I onda prođe ta noć i sledeća noć. Bilo je noći kada nisam spavala, dok se to sve nije napravilo i sredilo kako treba, ojačalo. Onda posle, kad prođe, misliš: Wow, baš super kako sam to izvela!

Aleksandra (46:46): Koji sam ja meni car!

Marijana: Pa da!

Aleksandra (46:49): To je bukvalno kao onaj jezičak na vagi koji se klati i prevagne, u ovom slučaju na to da ti ipak nastaviš. Koji je taj “ipak” trenutak, gde ne odustaneš, nego dovedeš to do kraja?

Marijana: Pa trenutak ne znam ni ja koji je. Od trenutka kad počneš, ti ne možeš da odustaneš. Ja ne odustajem! Mislim da je to osobina pobednika, tako se uvek i kaže, nema odustajanja, ideš do kraja. I u ratu ideš do kraja. Ne kažem da je ovo rat, ali što je započeto, mora se završiti. Toliko ima nezavršenog. Imala sam jednog momka iz inostranstva koji je kod nas došao, pa je gledao i pitao: “Što su ove kuće sve nezavršene?” Njemu to nije bilo jasno. Ima tu i materijalnog momenta, ali nije sve oko para, nego ljudi nazidaju, pa onda neće da malterišu tu kuću, jer im je sve to dodatni trošak, a ne shvataju da to malterisanje malo i štiti taj objekat, i termički i kako god. Ali kao vele: “Sad je završeno, ne mora sad još da se malteriše, ofarba, vrlo važna okućnica.” Mene to isto užasava u Srbiji, sve stvari su do pola. Ja ne radim stvari do pola, moraju se dovršiti. Šta god se počne, mora se završiti. Mislim da je to normalno, da tako svi treba da funkcionišu. Gledam, svaki objekat u Srbiji koji se radi, maltene, ‘ajde sad, ima dobrih majstora, ima i ozbiljnih firmi koje izvedu, ali jako puno fušeraja i to znamo svi. To ne treba tako da izgleda. Evo ovde, u Grčkoj, sad idem i gledam. Mi smo kao slični, ali i kod njih je izvedba bolja. Da li je istorija, tradicija, šta god, ovde su stvari ipak završenije nego kod nas. Moramo malo da poradimo na tome.

Aleksandra (48:54): Mnogi kažu da zapravo više uživaju u putovanju, nego u samom cilju. I da nekad taj ishod nije toliko presudan. Kakav je tvoj stav po tom pitanju?

Marijana: Ja bih volela više da uživam u putovanju. Mislim da ne uživam dovoljno. To se apsolutno slažem i to je nešto što ja moram u sebi i na sebi da menjam, jer to nije dobro živeti. Ali, neki put, u okruženju u kojem sam, volela bih da to može da bude drugačije. Sada sam ostavila neke druge ljude, kolege, koji su gledali kako se ja mučim neki put na tom putovanju i putu i misle da će oni drugačije. Sad sam ih ostavila u mojoj koži, odnosno u situaciji u kojoj sam ja bila i znam da se i oni isto tako muče. Neki put, zavisno od okruženja, ne možeš da uživaš toliko u putovanju. Ali treba na tome poraditi, možda malo razvodniti, ali onog trenutka kad to razvodniš, onda rezultat nije isti. Onda se utopiš u okruženje. Možda postoji razlog zašto neke zemlje žive, rade bolje, zašto su prosperitetnije od drugih, baš zato što te čitavo okruženje gura napred i svi razmišljaju na isti način. Ako si ti jedan koji razmišlja ovako, a celo okruženje
razmišlja drugačije, onda ti ne možeš da uživaš u tom putovanju. Ti moraš da nađeš istomišljenike, da biste se zajedno pogurali i da bi to bio užitak. Kao ranije kad su bile one mobe ili radne akcije. Zamisli da neko danas kaže: “Hajmo na radnu akciju da zidamo prugu ili autoput!” Niko ne bi išao. Tad se moglo uživati u putovanju, kad su ljudi imali kolektivnu svest da idu ka nečem dobrom, da idu da rade zajedno, ka nečemu od čega imaju koristi. Danas se u našem društvu, nažalost, nešto jako promenilo. Da li je to ta tranzicija iz socijalizma, tj. komunizma u kapitalizam ili šta je, ili jednostavno neka nemaština ili posledica ratova, ja stvarno ne znam šta je, ali ljudi očekuju da ne rade, da što manje rade, da sede u kafićima, da ovo, da ono, ne razmem uopšte motivaciju. Često se trudim da razumem motivaciju tih ljudi. Meni nikada motivacija nije bila novac. Novac dođe, apsolutno da, treba da smo nagrađeni, treba da zaradimo i ja želim da zaradim, ali to meni nije motivacija. Ona dođe sama na kraju. Ako si dobro uradio posao, novac će doći. A kod nas se postavlja od spremačice, Marijana ih često intervjuiše. Prvo te pitaju: “Koliko?” Znači ni šta, ni kako, ni da se ona pokaže i dokaže, i onda dođu, a pritom su dobro plaćeni i često se drugi bune što spremačica ima istu platu kao oni. Ja im kažem: “Svi ste vi meni jednaki. Mora se krenuti od nečega.” Ja sam bila spremačica puno puta u svom životu. U inostranstvu sam i te kako radila kao spremačica. I ništa mi nije falilo. Svi smo
mi na neki način spremačice i u privatnom životu i poslovno i kako god hoćeš. Sad sam se raširila, na sto tema sam otišla, ne znam da li sam odgovorila na pitanje.

Aleksandra (52:28): Jesi. Mogle bismo ovako da pričamo još dugo, ali da te ostavimo da uživaš u svom odmoru. Veliko ti hvala što si se javila, iako verujem da su ti sada misli na potpuno drugoj strani i što si bila veoma iskrena u svemu ovome što si ispričala. Ja za kraj uvek imam običaj da svojim sagovornicima postavim isto pitanje, a to je: šta je to što si u poslednje vreme, bilo pročitala, bilo slušala ili gledala, a što je uticalo snažno na tebe i promenilo tvoj pogled ili mišljenje o nečemu?

Marijana: To je COVID-19. To ne možeš da ne pročitaš, to se sada nalazi u svim medijima, okupirani smo. Ne samo u medijima, nego u realnosti, gde god se okreneš. nisam mogla da verujem da ljudi mogu tako slepo nešto da slede, da mogu toliko da ne razmišljaju svojom glavom. Ja sam zatečena, zapravo. Možda je to najbolji izraz za ovo što posmatram. Gde god sam otišla, a bila sam sad već u par zemalja u proteklom periodu. To nije samo kod nas, to je svugde, ceo svet je zaista indoktriniran. Moja mama, sećam se kao dete, uvek je pitala kako su ti Jevreji išli tako u te vagone, da se nisu pobunili, da su ih vodili u te logore? Kako su oni to slušali, kako su stavljali te zvezde na ruke? Onda smo uvek razmišljali zašto, kako, međutim, ovo što se sada dešava, ja zaista ne mogu da verujem do koje mere ljudi mogu da slede nešto što im je rečeno. Neko ti je rekao, ti ne
razmišljaš. Razmišljam kako to mogu u svoju korist da okrenem, kako da svako od nas u nekom mikrosvetu iskoristi zapravo trenutnu situaciju. Prosto smo primorani da sledimo ono što nam je nametnuto, nemamo puno izbora, ali zaista to jeste nešto što menja suštinski moj pogled na svet, na ljude, na okruženje, na ono kako se zapravo upravlja ljudima. Ovo je stvarno rat, bez da se vodi rat ubilački, ali vodi se pozadinski. Mi smo svedoci jednog vrlo, vrlo zanimljivog razdoblja i nešto što u svetu do sada nikada nije viđeno. Meni je to stvarno fascinantno i pokušavam da proniknem iza svega toga i zaista mi menja neki način razmišljanja.

Aleksandra (55:25): Kada smo se već dotakle te teme, imam još jedno potpitanje. Pošto se mnogo toga priča, trenutno je vrlo aktuelno, upravo u svetu biznisa, da se baš sad to vidi, da oni koji nisu uspeli da se prilagode nekim promenama i da budu fleksibilni u svemu tome, da nažalost, ili moraju da zatvaraju svoj biznis i tako dalje. Koliko ti veruješ u tako nešto, odnosno da li to možemo da nazovemo dobrobiti čitave ove situacije?

Marijana: Recimo to mu dođe kao najjači opstaju. To je opet neka pozitivna selekcija, na grub način. Ovo je rat. U svakom ratu dolazi do previranja, na teži ili lakši način. Ovo je nekako perfidno provučeno i ljudi često ne shvataju. Oni slede to. Meni je zanimljivo da ljudi to slede kao stoka, kao neko ti je rekao nešto. Nećeš da se raspravljaš, ali  generalno, kada je ovo počelo, pričala sam sa zaposlenima, pričali smo i sa klijentima. Ja znam od početka šta o tome mislim, ali negde moraš biti i obazriv kako da se postaviš i šta radiš. Ali svakako nisam htela i sigurno nisam ni dozvolila da to utiče na moj biznis. Ja sam u ugostiteljstvu, takođe. I te kako sam bila pogođena inicijalno, međutim, onda sam razmislila na koji način da to prevaziđemo i uspeli smo. A svako mora zaista da se snađe u ovoj situaciji najbolje što može, umesto da slepo sledi ono što
mu se servira. I to je baš ono o čemu smo pričale, šta je uticalo na mene. Uticalo je to. Možeš da razmišljaš, ne možeš sad da se prepustiš, jer i ovaj rat će, kao i svi prethodni, proći. Oni koji su otišli u koncentracioni logor, tamo će i ostati. Nažalost.

Aleksandra (57:39): Da završimo u vedrijem duhu ovaj razgovor. Imaš li neki savet kako biti fleksibilnog uma i, ja volim da kažem, ne držati sva jaja u jednoj korpi? A čini mi se da upravo oni koji nisu držali sva jaja u jednoj korpi, koji su  imali bilo kakvu vrstu rezerve, da ih manje pogađa čitava ova situacija. Kakvi su tvoji recepti za fleksibilan um?

Marijana: Svaki biznis i svaka ljudska situacija je drugačija. Svako mora spram svog okruženja da sagleda šta je njemu bitno u tom trenutku. Ja znam šta je meni u životu bitno i privatno i poslovno, i spram toga se vladam. Bitno je razlučiti ono što ti se servira od onoga šta je tvoj put. Mislim da je to kod svih bitno. Jedna je briga o zdravlju, naravno, i ja kao lekar, prva sam za to da se ljudi brinu o svom zdravlju, ali mislim da nošenje maske ili takvih gluposti, da to nije briga o zdravlju, da se razumemo. Postoji i drugi način. Meni puno više znači sada da sam na suncu, da plivam, umesto da sedim kod kuće i da se ne mrdam nigde, ono što je preporučeno. Mislim da svako u okviru svojih mogućnosti, mora da pronađe način, dok ovo traje, a potrajaće, da prevaziđe situaciju, tako da mu lično bude bolje. Ne znam kako bih drugačije, zaista svako mora da razmisli, ne postoji univerzalan recept. U tome i jeste, što nema sad se ponašaj ovako ili
onako. Vlasti nas teraju da se ponašamo na određeni način. Naravno, to moramo da poštujemo toliko da ne uletimo u problem, znači toliko koliko ti je nametnuto, moraš.

Aleksandra (59:47): Imamo još deset sekundi da ti se zahvalim na ovom razgovoru i da ti poželim lep odmor. Hvala ti još jednom što si bila super sagovornik.

Marijana: Hvala tebi što si me pozvala! Ćao!

Curiosity Chat se realizuje uz pomoć Fondacije Dva 37.

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like
Detaljnije

MINUT PRIČE: Kako se beše kaže?!

Da jezik ima kosti mnogi bi ih polomili izgovarajući reč “multipotencijalista”. Hajde polako, slog po slog. Mu-lti-po-ten-ci-ja-li-sta. Bar…