Jedna od najbrutalnijih šala koje sam čula na račun novinara je – zašto piju? Zato što prosečni novinar živi 50, a prosečni pijanac 60 godina. Stres, drage moje i dragi moji.
Kako god to vama sa strane izgledalo, postoje ljudi koji zaista žele i vole da se bave novinarstvom, bez obzira što je ono čak i u Americi vodeće na listi najgorih zanimanja. Mazohizam li je, šta li je, tek novinarstvo je način života. Reporteri su u večitoj trci sa vremenom, frci sa sagovornicima i urednicima, stalnoj jurnjavi bez radnog vremena i državnih i verskih praznika, jer priča je svuda. Ako znaš da je prepoznaš.
Često diskutujemo o tome kako je razvoj tehnologije doprineo da možemo da radimo u bilo koje doba i sa bilo kog mesta i kako je to baš super. Mhm. Pitajte svoje najbliže.
Negde u vreme kada sam planirala da napišem ovaj post Ivana, diljem interneta poznata kao Organ vlasti, objavila je FB status nakon koga se razvila interesantna polemika i to ne samo ljudi koji se bave medijima.
Tanja @Lavche73 je imala bullseye komentar:
“Mislim da nisu pogođena samo deca – pogođene su naše druge polovine, mame, tate, drugari, prijatelji, životinje ako ih imamo, naše knjige, dobri filmovi, šetnje bez cilja… tj. mi sami. Kad podvučeš crtu – gde si bio, šta si radio… ostaneš sam, a i sebe više ne poznaješ“.
Radili iz kancelarije ili od kuće, to što u svako doba možemo da uključimo laptop samo-još-ovo-da-završim ili s mobilnog telefona čitamo i odgovaramo na poslovne mailove je istovremeno i teret. Budimo iskreni.
“Posao nije zec, neće pobeći”.
Povlači za sobom brojna pitanja: Da li mi život izmiče? Kako da pomirim sukob želja za uspehom i ljubavlju? Da li sam kadar da istovremeno ostvarim ambicije na poslu i u privatnom životu? Hoću li ako više radim odgovoriti na sva očekivanja?
Mnoooogo pitanja. Bez odgovora.
Počela sam da se preispitujem jednog dana kada sam mnogo posle radnog vremena pročitala poslovni mail koji mi je upropastio veče, a suštinski mogao je da pričeka i do narednog jutra. Iznervirala sam se i momentalno isključila notifikacije, mada se još nisam odvikla da svako malo proveravam poštu. Razmišljala sam u čemu se to razlikujem od osoba koje nakon svog osmočasovnog radnog vremena napuste kancelariju i istovremeno razmišljanja o poslu, iako je takvih poslova sve manje, s tendencijom opadanja u budućnosti.
Kako balansirati između želja i obaveza?
Kako uskladiti privatno i poslovno?
Kako postaviti prioritete?
Još pitanja i poneki odgovor dobila sam na Work Life Integration sesiji sa Mirjanom Gomilanović (po zanimanju sertifikovani biznis kouč, konsultant, trener, NLP Business Practitioner i vlasnica Agencije za razvoj potencijala One2grow). Da, znam, sad se javljaju oni iz poslednjeg reda i viču: “ua NLP stručnjaci, to su prodavci magle!“.
Mirjana je majka x3, žena, kraljica i poštujem je pre svega kao vrlo realnu osobu, a slušajući je zdrave pameti imala sam priliku da se uverim da ne govori koještarije. Mada je najčešće ona ta koja postavlja pitanja i tako te podstakne da sam dođeš do rešenja najboljeg za tebe, ovoga puta sam ja nju pitala (da li sam novinar ili sam novinar? 🙂 )
Ipak, verujem da je većina ljudi kojima je telefon trajno zalepljen za dlan, a laptop uvek pri ruci, makar jednom sebi postavila ova pitanja. Ili ako nije, onda bi trebalo da se zapita zašto nije.
Kako da prepoznamo da smo preterali i na koji način da kažemo sebi “ok, sad se isključi”?
MG: Verujem da smo se svi u nekom trenutku u svom životu našli u situaciji kada sami sebi zamerimo preveliko angažovanje na poslu. To se najčešće dešava onda kada su svi drugi aspekti našeg života “grunuti” u drugi plan i kada okolina počinje da nam ukazuje na taj disbalans. Na žalost, mnogo su važniji naši unutrašnji glasovi, koji nam nedvosmisleno ukazuju na to da smo preterali, a koje tako lako zanemarujemo. Pod “unutrašnjim glasovima” mislim na one trenutke nelagode, izostanka osećaja zadovoljstva u situacijama kada uspešno završimo pojedine projekte, nemogućnosti da se radujemo i opušteno uživamo u sitnicama i malim radostima ili kada okelvamo da prihvatimo nove izazove na poslu u strahu da ćemo narušiti kakvu – takvu ravnotežu.
Ako samo malo otvorimo svoja čula, zastanemo i preispitamo se odakle takva negativna (ili potpuni izostanak) osećanja, shvatićemo da je to pravi trenutak da sebi nedvosmisleno kažemo ”Sada je dosta!”. Na žalost, brzina života i mnogobrojne obaveze nam uskrate ove momente samospoznaje. A oni su od ključnog značaja za postavjanje ove vrste granica.
Kako da budemo efikasni na poslu, a da zbog toga ne trpi naš privatni život?
MG: Mudri ljudi, mnogo mudriji od mene, su često u svojim izjavama vezanim za odabir profesije i posla kojim ćemo se baviti, zagovarali ideju da treba izabrati onaj posao koji volimo, jer ćemo time sebi “obezbediti” da nam ceo život bude interesantn i zabavan. Da se nadovežem na prethodni odgovor – na taj način će svi delovi našeg bića biti zadovoljni.
Bezuspešni pokušaji i borba da sve delove našeg bića zadovoljimo postaje besmislena onog trenutka kada ni sami ne znamo šta je to što mi zaista želimo i kuda to sve vodi.
U redu je određene periode života posvetiti izgradnji karijere i ostvarenja na poslovnom planu. Tada je važno da budemo svesni da ćemo, vrlo verovatno, svoje ostale uloge živeti ređe, da će naši prijatelji i porodica osetiti ovu promenu. No, ponavljam, sve ovo je prihvatljivo ukoliko smo svesni da ta “kratkotrajna žrtva” radi za nas u celosti.
Ima li godišnjeg odmora od posla?
MG: Ukoliko uživamo u onome što nazivamo svojim poslom, većim delom svog poslovnog veka ćemo graditi sebe, svoj osećaj zadovoljstva i ispunjenosti i time odlagati (pa čak i izbeći) trenutak zamora, pregorevanja na poslu i nezadovoljstva. Ukoliko smo dovoljno svesni i posvećeni sebi, onda kada prepoznamo da se to ipak dešava, važno je da dobro razmislimo da li se radi o trenutnom umoru ili je vreme za rezove i promene.
Ukoliko se radi o “teškom periodu” i krakotrajnom zamoru, potrebno je da zaista isključimo svoje poslovno biće, odložimo računare, telefone i posvetimo vreme sebi i onim stvarima koje će nam pomoći da se regenerišemo. Odmor je moguć samo onda kada svesno investiramo vreme u sebe i ponovnu izgradnju svoje motivacije. U svim drugim slučajevima – kada proveravamo mailove na plaži i ski stazama, povećavamo nivo frustracije i nezadovoljstva.
Odmoriti se od posla znači dozvoliti sebi da verujemo da svet neće stati ako mi ne učestvujemo u svakom procesu koji se odvija u kancelariji, čak i onda kada mi nismo fizički prisutni. Za to je potreban visok nivo poverenja u saradnike i sigurnosti u svoje sposobnosti.
Da citiram Boru Đorđevića iz doba dok je bio cool – “teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi” ili ti “easier said than done”. Uopšte nije lako postaviti prioritete, ali uvek treba da se trudimo da svako Ja bude zadovoljno.
BONUS>> Nedavno je objavljen TEDx govor mladog Benjamina Todda, izvršnog direktora neprofitne organizacije 80.000 Hours, koji zastupa teoriju da ne treba da pratite strast kada tražite posao. Saslušajte kako nove generacije to doživljavaju.
