Kome zakon leži u topuzu, lavovi mu stoje na kapiji

lavovikaludjerica2011

Verovatno su vas privukli naslov i fotografija (a kako drugačije?!) i kada ste kliknuli na link očekivali ste sprdanje na račun likova koji su valjda želeći da dokažu i pokažu svoje materjalno bogatstvo svima na očigled postavili gipsane lavove na kapiju.

Ali ovo nije priča o predrasudama. Bar ne takvim na koje ste vi prvo pomislili. Ovo je priča o pozorišnoj predstavi koja će vas potpuno izuti iz cipelica.

Stih ste već, nadam se, prepoznali.

Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom.
(“Gorski vijenac” – Petar Petrović Njegoš)

Modifikovani citat iz naslova je replika iz predstave “Crvena: samoubistvo nacije“, koju sam imala čast da premijerno gledam u Bitef teatru. Veza između originalnog citata i predstave je primena sile. Postoje delovi u tekstu Milene Bogavac sa kojima nisam saglasna i mislim da je malo prenaglila, ali definitivno je da bi na ovu predstavu trebalo da pogleda SVAKI srednjoškolac u Srbiji. Kad kažem srednjoškolac mislim i na ženske i na muške osobe, možda za neke neću biti korektna, ali ne smatram to okosnicom borbe za rodnu ravnopravnost.

Vratimo se predstavi. Šta ćete o njoj najpre saznati?

Predstava koju je režirao Vojislav Arsić bavi se položajem žena u Srbiji, mizoginijom i nasiljem nad ženama, kroz pitanje abortusa, kao zajedničnog imenitelja za ženska prava, ali i iskustvo koje veliki broj žena u Srbiji ima, iako o tome ne govori.

Njaaaaah. Zvuči dosadnjikavo iz perspektive onih koji će danima se smejati Mimi zbog najveće ptice “oro” ili polemisati kako je Saša Pavlović isprovociran i udario je drugog košarkaša na nezgodno mesto.

ALI, ČEKAJTE!

Za početak: znate li šta je mizoginija? Nema veze, ovo je anonimni test. Nije znala ni Minja Bogavac kada joj je u ruke došla knjiga “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse”. Nakon čitanja shvatila je da mržnju prema ženama spoznaje u mnogim poljima svakodnevnog života, a da se sa pojmom mizoginije nije ni susrela tokom svog formalnog obrazovanja.

Da li znate da demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire?

– Svake godine Republika Srbija ostaje bez približno 30.000 stanovnika.
– Svake godine u Srbiji se izvrši 100.000 – 200.000 namernih prekida trudnoće.
– Svakog 7. u mesecu pripadnici ekstremističkih desničarskih organizacija prave javne skupove na kojima prikupljaju potpise za zabranu abortusa. Niko ne prikuplja potpise kojima se od države traži da zaustavi nasilje nad ženama.
– U 2013. godini, u partnersko-porodičnom nasilju ubijeno je 43 žene.
– U 2014. godini ubijeno je 27 žena.
– Od januara do aprila 2015. godine ubijeno je 15 žena.
– Pravo na abortuse je u saglasju sa pravom žene da raspolaže svojim telom.
– Politika ograničavanja abortusa ne povećava stopu nataliteta, već doprinosi porastu smrtnosti i zdravstvenih problema žena usled nestručno i nelegalno obavljenih abortusa.

A zašto je abortus ključ za otvaranje konzerve mizoginije?

Kada je imala manje od 20 godina Minji se dogodila neželjena trudnoća. Bolan period preispitivanja i samoosuđivanja kroz koji je prošla doprineo je da i kod sebe prepoznaje mizoginiju i da otkrije, kako kaže, da u njenoj glavi “paralelo egzistiraju tri kosmosa, tri vrednosna sistema, prema kojima je biti žena značilo sasvim oprečne stvari“.

Milena Bogavac priznaje da su se ova tri naučena sistema u njenoj glavi smenjivala neshvatljivom brzinom i da je istovremeno pokušavala da bude:

1. Smerna, ljupka poslušna devojčica i dobra hrišćanka
2. Opasna i mračna, seksualno oslobođena cica iz pornića
3. Razumna, obrazovana, finansijski i intelektualno nezavisna osoba koja uživa u svojim pravima, trudeći se da svetu pokaže šta zna i može, na polju karijere – štreberka

Upravo to je baza teksta “Crvena”.

Komad “Crvena: seks i posledice” napisala je kada je imala 20 godina, a dve godine kasnije (2004.) u režiji njene starije sestre, Jelene Bogavac, predstava je premijerno izvedena u Bitef teatru. Pet godina igrale su je četiri devojke: Hristina Popović, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić i Danijela Vranješ.

Deset godina kasnije Minja kaže da se oseća slobodno, ali i da razume da je pripadnica ciljne grupe koju država, sistem i mediji optužuju za hedonizam, sebičluk, produženo školovanje, belu kugu i odumiranje srpskog naroda.

foto: Sonja Žugić
foto: Sonja Žugić

 

Ideja nove predstave sadržana je u šamaranju sistema, kog nije briga i u čijim mehanizmima, svesno ili nesvesno, (sa)učestvujemo – svi.
Previše ste mizogine i mizogini da biste slušali žene koje vam pričaju o mizoginiji!
Zato je došlo vreme da o njoj govore muškarci.
Uostalom, njene žrtve smo – svi.
Isto tako kao što učestvujemo u njenom umnožavanju.

Tako je Milena Bogavac najavila svoju novu predstavu “Crvena: samoubistvo nacije“, koja vam poput rukavice u lice baca pitanja sistema:

– Kako vaspitati dete u skladu sa principima nenasilja?
– Kako zaštititi dete od vršnjačkog ili drugog rodno zasnovanog nasilja?
– Zašto se traži pravda za Uroša glasnije nego što se ikada stalo u zaštitu zlostavljanih žena?
– Da li kada se dete razboli majka treba da prosi po tabloidima ili rijaliti šouima?

Osim kolaža iz knjige “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse” tekst za predstavu je nastao od članaka objavljivanih od decembra 2014. do aprila 2015. u Politici (ovaj tekst je izazvao burne rasprave), Blicu, Kuriru i Informeru, ali i teksta iz Nedeljnika, koji je napisala moja draga drugarica Zorica Marković – Majke koje to nisu (moram da je pohvalim, kad već sama neće). Prepoznaćete tu i govor predsednika republike Tomislava Nikolića, kombinovan sa pesmama Gordane Tržan, grafitima iz javnih toaleta i drugih mesta gde bitiše vox populi.

foto: Sonja Žugić
foto: Sonja Žugić

Sve to ga čini vrlo svežim i mada ćete se pojedinim delovima predstave smejati, pećiće vas poput otvorene rane koju pokušavate da dezinfikujete alkoholom.

Predstava je kombinacija klasičnog i dokumentarnog teatra, ali ćete raskolačenih očiju nepomično sedeti više od sat i po vremena. Deset profesionalnih i amaterskih glumaca (mada u protokolu piše da ih je 16) peva, psuje, uvijaja se, skida odeću, šminka se… i što je najvažnije svojom izvedbom vas maksimalno angažuje i suočava sa različitim tezama i različitim tokovima svesti.

Upravo zato smatram da bi trebalo da je pogledaju svi srednjoškolci odreda. Teme o kojima govori predstava biće im važnija priprema za sve što ih u životu očekuje, nego što je to druga deklinacija imenica muškog roda latinskog jezika, razlika između kumulonimbusa i nimbostratusa ili anatomija člankovitih crva.

A i vi, čak i da niste srednjoškolac ili kod sebe ne prepoznajete znake mizoginije – pogledajte predstavu i zapitajte se da li prestrogo osuđujemo žene za belu kugu. Nije uopšte poenta da imate identičan stav, već da sagledate sa različitih strana i dobro se zamislite.

BONUS>> Ne znam da li ste pročitali ovaj tekst zbog gipsanih lavova, abortusa, mizoginije ili pozorišta, ali možda će vam biti interesantna i neka od pet predstava koje takođe preporučujem da pogledate.

1 comment

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like