Kome zakon leži u topuzu, lavovi mu stoje na kapiji

lavovikaludjerica2011

Verovatno su vas privukli naslov i fotografija (a kako drugačije?!) i kada ste kliknuli na link očekivali ste sprdanje na račun likova koji su valjda želeći da dokažu i pokažu svoje materjalno bogatstvo svima na očigled postavili gipsane lavove na kapiju.

Ali ovo nije priča o predrasudama. Bar ne takvim na koje ste vi prvo pomislili. Ovo je priča o pozorišnoj predstavi koja će vas potpuno izuti iz cipelica.

Stih ste već, nadam se, prepoznali.

Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom.
(“Gorski vijenac” – Petar Petrović Njegoš)

Modifikovani citat iz naslova je replika iz predstave “Crvena: samoubistvo nacije“, koju sam imala čast da premijerno gledam u Bitef teatru. Veza između originalnog citata i predstave je primena sile. Postoje delovi u tekstu Milene Bogavac sa kojima nisam saglasna i mislim da je malo prenaglila, ali definitivno je da bi na ovu predstavu trebalo da pogleda SVAKI srednjoškolac u Srbiji. Kad kažem srednjoškolac mislim i na ženske i na muške osobe, možda za neke neću biti korektna, ali ne smatram to okosnicom borbe za rodnu ravnopravnost.

Vratimo se predstavi. Šta ćete o njoj najpre saznati?

Predstava koju je režirao Vojislav Arsić bavi se položajem žena u Srbiji, mizoginijom i nasiljem nad ženama, kroz pitanje abortusa, kao zajedničnog imenitelja za ženska prava, ali i iskustvo koje veliki broj žena u Srbiji ima, iako o tome ne govori.

Njaaaaah. Zvuči dosadnjikavo iz perspektive onih koji će danima se smejati Mimi zbog najveće ptice “oro” ili polemisati kako je Saša Pavlović isprovociran i udario je drugog košarkaša na nezgodno mesto.

ALI, ČEKAJTE!

Za početak: znate li šta je mizoginija? Nema veze, ovo je anonimni test. Nije znala ni Minja Bogavac kada joj je u ruke došla knjiga “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse”. Nakon čitanja shvatila je da mržnju prema ženama spoznaje u mnogim poljima svakodnevnog života, a da se sa pojmom mizoginije nije ni susrela tokom svog formalnog obrazovanja.

Da li znate da demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire?

– Svake godine Republika Srbija ostaje bez približno 30.000 stanovnika.
– Svake godine u Srbiji se izvrši 100.000 – 200.000 namernih prekida trudnoće.
– Svakog 7. u mesecu pripadnici ekstremističkih desničarskih organizacija prave javne skupove na kojima prikupljaju potpise za zabranu abortusa. Niko ne prikuplja potpise kojima se od države traži da zaustavi nasilje nad ženama.
– U 2013. godini, u partnersko-porodičnom nasilju ubijeno je 43 žene.
– U 2014. godini ubijeno je 27 žena.
– Od januara do aprila 2015. godine ubijeno je 15 žena.
– Pravo na abortuse je u saglasju sa pravom žene da raspolaže svojim telom.
– Politika ograničavanja abortusa ne povećava stopu nataliteta, već doprinosi porastu smrtnosti i zdravstvenih problema žena usled nestručno i nelegalno obavljenih abortusa.

A zašto je abortus ključ za otvaranje konzerve mizoginije?

Kada je imala manje od 20 godina Minji se dogodila neželjena trudnoća. Bolan period preispitivanja i samoosuđivanja kroz koji je prošla doprineo je da i kod sebe prepoznaje mizoginiju i da otkrije, kako kaže, da u njenoj glavi “paralelo egzistiraju tri kosmosa, tri vrednosna sistema, prema kojima je biti žena značilo sasvim oprečne stvari“.

Milena Bogavac priznaje da su se ova tri naučena sistema u njenoj glavi smenjivala neshvatljivom brzinom i da je istovremeno pokušavala da bude:

1. Smerna, ljupka poslušna devojčica i dobra hrišćanka
2. Opasna i mračna, seksualno oslobođena cica iz pornića
3. Razumna, obrazovana, finansijski i intelektualno nezavisna osoba koja uživa u svojim pravima, trudeći se da svetu pokaže šta zna i može, na polju karijere – štreberka

Upravo to je baza teksta “Crvena”.

Komad “Crvena: seks i posledice” napisala je kada je imala 20 godina, a dve godine kasnije (2004.) u režiji njene starije sestre, Jelene Bogavac, predstava je premijerno izvedena u Bitef teatru. Pet godina igrale su je četiri devojke: Hristina Popović, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić i Danijela Vranješ.

Deset godina kasnije Minja kaže da se oseća slobodno, ali i da razume da je pripadnica ciljne grupe koju država, sistem i mediji optužuju za hedonizam, sebičluk, produženo školovanje, belu kugu i odumiranje srpskog naroda.

foto: Sonja Žugić
foto: Sonja Žugić

 

Ideja nove predstave sadržana je u šamaranju sistema, kog nije briga i u čijim mehanizmima, svesno ili nesvesno, (sa)učestvujemo – svi.
Previše ste mizogine i mizogini da biste slušali žene koje vam pričaju o mizoginiji!
Zato je došlo vreme da o njoj govore muškarci.
Uostalom, njene žrtve smo – svi.
Isto tako kao što učestvujemo u njenom umnožavanju.

Tako je Milena Bogavac najavila svoju novu predstavu “Crvena: samoubistvo nacije“, koja vam poput rukavice u lice baca pitanja sistema:

– Kako vaspitati dete u skladu sa principima nenasilja?
– Kako zaštititi dete od vršnjačkog ili drugog rodno zasnovanog nasilja?
– Zašto se traži pravda za Uroša glasnije nego što se ikada stalo u zaštitu zlostavljanih žena?
– Da li kada se dete razboli majka treba da prosi po tabloidima ili rijaliti šouima?

Osim kolaža iz knjige “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse” tekst za predstavu je nastao od članaka objavljivanih od decembra 2014. do aprila 2015. u Politici (ovaj tekst je izazvao burne rasprave), Blicu, Kuriru i Informeru, ali i teksta iz Nedeljnika, koji je napisala moja draga drugarica Zorica Marković – Majke koje to nisu (moram da je pohvalim, kad već sama neće). Prepoznaćete tu i govor predsednika republike Tomislava Nikolića, kombinovan sa pesmama Gordane Tržan, grafitima iz javnih toaleta i drugih mesta gde bitiše vox populi.

foto: Sonja Žugić
foto: Sonja Žugić

Sve to ga čini vrlo svežim i mada ćete se pojedinim delovima predstave smejati, pećiće vas poput otvorene rane koju pokušavate da dezinfikujete alkoholom.

Predstava je kombinacija klasičnog i dokumentarnog teatra, ali ćete raskolačenih očiju nepomično sedeti više od sat i po vremena. Deset profesionalnih i amaterskih glumaca (mada u protokolu piše da ih je 16) peva, psuje, uvijaja se, skida odeću, šminka se… i što je najvažnije svojom izvedbom vas maksimalno angažuje i suočava sa različitim tezama i različitim tokovima svesti.

Upravo zato smatram da bi trebalo da je pogledaju svi srednjoškolci odreda. Teme o kojima govori predstava biće im važnija priprema za sve što ih u životu očekuje, nego što je to druga deklinacija imenica muškog roda latinskog jezika, razlika između kumulonimbusa i nimbostratusa ili anatomija člankovitih crva.

A i vi, čak i da niste srednjoškolac ili kod sebe ne prepoznajete znake mizoginije – pogledajte predstavu i zapitajte se da li prestrogo osuđujemo žene za belu kugu. Nije uopšte poenta da imate identičan stav, već da sagledate sa različitih strana i dobro se zamislite.

BONUS>> Ne znam da li ste pročitali ovaj tekst zbog gipsanih lavova, abortusa, mizoginije ili pozorišta, ali možda će vam biti interesantna i neka od pet predstava koje takođe preporučujem da pogledate.

1 comment

Nemoguće je da nemaš komentar?!

You May Also Like
Detaljnije

Tamo gde je mrak, tamo živi strah

Razgovarala sam pre nekoliko dana sa jednom sjajnom devojkom koja sa svojim timom radi globalni Design Thinking projekat…