“Šta videti u Ljubljani” – nije bilo ono što sam guglala pre polaska u istu. Mada sam štreber i uvek se dobro pripremim za putovanje u glavni grad Slovenije otišla sam vrlo neplanirano i bez prevelikih očekivanja.
Zapravo, jedino sam se potajno nadala da ću doneti sreću košarkašima Srbije, ali Španija je bila preveliki zalogaj. Potrudiću se da tu četvtfinalnu utakmicu što pre zaboravim i da jedino u sećanju sačuvam prelepu dvoranu Stožice i euforičnu atmosferu, kakvu ovakva okupljanja donose.
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=BgzaSnmEBQU&w=480&h=360]Kako od Eurobasketa nije bilo više vajde imala sam još dan i po da uživam u Ljubljani, za koju i njeni žitelji kažu da je to dovoljno vremena za obilazak. Dobra vest je da ne morate da nosite mapu i da znate engleski. Istina je da Ljubljančani odreda tečno govore engleski, ali će se isto tako dosta njih brzo prešaltati na hrvatski kada čuju da govorite srpski. Razumemo se, to je najvažnije.
“Odakle ste Vi, iz Beograda? Bila sam dva puta tamo. Poslednji put sam bila sa omladinskim teatrom pre 10 godina. Jao, kako su nas lepo primili, to znate samo vi”, raznežila se lepo obučena dobrodržeća gospođa, koju sam na autobuskoj stanici pitala kako da stignem do centra.
“Da se nisam dogovorila sa prijateljicom ja bih Vas provela kroz Ljubljanu, ali idem na drugi kraj grada“, dodala je.
Izgledala je kao da bi stvarno to učinila. Meni dovoljno da u novi dan krenem s osmehom.
Kada sam stigla do samog centra nekim čudom sam odmah nabasala na ostatke Emone. Među zidinama najistočnijeg grada Rimske države sada je smeštena podzemna garaža, a u jednom delu urađena je i animacija, tako da stičete utisak da između stubova zaista šetaju Rimljani.
U obližnjoj suvenarnici na Kongresnom trgu ponudili su me likerom od borovnice, kažu “za dobrodošlicu”. Draga Ljubljano, lepo ćemo se družiti, vidim! 🙂
Potom sam dobila objašnjenje kako da stignem do čuvenog Tromostovja i mapu grada, koja mi i nije preterano koristila, ali ne zato što je loše urađena, već zato što je grad vrlo jednostavan za snalaženje.
Reka Ljubljanica opasana je zidinama, a sa obe strane nalazi se mnogo simpatičnih kafića. Obale su na relativno malom prostoru spojene sa nekoliko mostova, a meni je najinteresantniji, posle Tromostovja, Mesarski most. Dok sam fotografisala i zagledala ljubavne katančiće na ogradi (kliše, ali nekako uvek simpatično) učinilo mi se da čujem glas koji vrlo podseća na Adel. Kasnije kada sam uošte registrovala šta peva shvatih da devojka na engleskom poziva na vožnju brodom. Tura traje oko 45 minuta i s obzirom da košta osam evra ne mogu reći da je spektakularna.
S obzirom na to da je prvo pitanje koje postavim kada dođem u neko mesto prvi put: “šta i gde da jedem” sasvim je logično što su me privukle tezge na kojima su bili izloženi domaći specijaliteti. Zalepih se za neku hrenovku, a uz senf sam dobila i fiskalni račun. Sve to za jedan evro! Gledam naizmenično prodavačicu i račun u neverici.
I prethodne večeri sam jednako bila iznenađena kada je taksista uredno insistirao da uzmem račun. Inače, start vožnje je u Ljubljani jedan evro, a pređeni kilometar čak i 0.70 evra. Manje nego u Beogradu, a u glavnom gradu Slovenije je prosečna plata 800 evra i PDV 22%.
Kada smo već kod saobraćaja – gradski autobusi nisu toliko česti. Srećom i na manje prometnim mestima imate displeje sa obaveštenjima za koliko stiže prvi naredni autobus, kao i vozni redo. Svi busevi novi, čisti… niko ni ne pomišlja da se švercuje. Uredno ulaze na prednja vrata, a ukoliko nemaju kartu mogu je platiti i preko mobilnih sa NFC.
U Ljubljani možete da se vozite i vozom, što sam ja naravno okusila. Otvoreni vozić ide na svaki pun sat iz centra ka starom gradu smeštenom na brdu. Nakon 15 minuta truckanja stiže se do tvrđave odakle puca pogled ne samo na Ljubljanu, nego i šire. Bez obzira što se spominje još u XIII veku, moram priznati da me je Ljubljanski grad pre odveo u budućnost, nego vratio u prošlost. Uređen i pristupačan turistima, sa nekoliko divnih restorana i velikom bogatom suvenarnicom – delić onoga što želim da vidim i na Kalemegdanu.
I kao šlag na tortu obilasku tvrđave je vožnja žičarom. Karte se kulturiška kupuju na aparatu, unutra sve čisto i očuvano.
“Za studente je 1.5 evro”, uputio me je gospodin, verovatno portir.
Sve i da nisam htela da se vozim, zbog ovog “student” sam poklekla 🙂
Vožnja žičarom traje manje od 10 minuta i ako ne stanete skroz napred ne nadajte se posebnom ugođaju.
Prizemljenje je nedaleko od centra i kako je u blizini bio restoran koji je, kao i većina, tih dana imao plazma televizor na kome se gledao Eurobasket. Sela sam da pogledam do kraja nesrećni meč Srbija – Slovenija, a na karti pića su me dočekale cene sokova u čaši izražene o decilitrima. Posle shvatih koliko je to opak trik. Ti čitaš “sok od jabuke 1 dl 1 euro” i izgleda ti jeftinije nego limenka coca-cole od 1.7 evro, a zapravo ti naravno natoče čašu od dva decija.
Nakon što sam popila ovaj skuplji sok nastavila sam da tumaram uličicama od kojih je gotovo svaka upućivala na Ljubljanicu, a između zgrada je na nekoliko mesta razapet kanap na kome visi nošena obuća. Bez obzira na to što je ovde stecište što lokalnog stanovništva, što turista izgleda kao da su malene radnje sa unikatnom robom dobile bitku protiv globalnih brendova.
Ali zato su oni na drugom mestu stacionirani, tamo gde je bilo moje sledeće odredište: BTC! Kolega mi ga je opisao kao mesto gde “moraš da budeš ozbiljno raspoložen za šoping”, ali je izostavio sitnicu da se prostire na 500.000 kvadrata (400 prodavnica i 30 restorana). Ukoliko nemate predstavu koliki je to prostor, samo zamislite da se na površini većoj od Belvilla prostiru prodavnice i restorani, a da je tu i duplo veći Delta city, pa još povrh svega jedan od najvećih zatvorenih vodenih parkova u Evropi.
I da u opisu BTC još jednom citiram pomenutog kolegu:
“Burek za doručak je četiri evra, a džemper sedam. I kako onda da ne kupim džemper?”
Trudila sam se da budem umerena, ali pojedina sniženja bila su vrlo privlačna. Iako sa nekoliko kesa u ruci morala sam da proverim i da li je istina da je Ljubljana “mrtav grad posle 22h“. Hm… pa recimo da centar ne vrvi od ljudi, ali većina kafića ima goste uprkos tome što je radni dan.
Sve bi to bilo super da prevoz ka periferiji nije a la Halejeva kometa.
Narednog jutra sam štreberski morala da proverim gde je autobuska stanica (uveče sam putovala nazad). Na moje veliko iznenađenje ugledala sam stanicu manju od nove okretnice na Karaburmi. Zagledala sam unaokolo proveravajući da me nisu poslali na pogrešno mesto. Kupila sam kartu, koja je odštampana u vidu fiskalnog računa, i tu potvrdila da je reč o glavnoj autobuskoj stanici.
Odatle mi je bila dovoljna samo smernica jedne gospođe “centar je tamo” da stignem opet uz Ljubljanicu. Bio je petak oko podneva, gušterisala sam se na suncu sedeći pored reke, kada sam u daljini čula “a jaaaaa sam negdeeee rujno vino pioooo”. Momentalno sam ustala i prateći zvuk prešla na drugu obalu da proverim da li je to ista ekipa koja je prethodne večeri ispred Stožica svirala Moravac i Đurđevdan.
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=MpJpLILqQMA&w=480&h=360]Odmah iza ugla, na Pogačarjevom trgu, dočekala me je Odprta kuhna. Osoblje brojnih restorana, među kojima prednjače nacionalne kuhinje (persijska, arapska, indijska, tajlandska kineska…) na tezgama sprema hranu čije porcije staju od dva do pet evra. Brojni ljudi sede bilo za stolovima, bilo na stepenicama i klopaju hranu koju verovatno nemaju često priliku da priušte i jedu.
Sada će se garantovano javiti neki sanitarni inspektor da mrači, ali meni je bilo fenomenalno. Kasnije sam saznala da je ovo praksa svakog petka od maja do oktobra, tako da obavezno svratite ukoliko u ovom periodu posećujete Ljubljanu.
Odmah iza ćoška je i zelena pijaca na otvorenom. Volim da posećujem ovakva mesta, jer držim da je tu grad potpuno ogoljen. A pijaca u Ljubljani? Da je za nijansu sređenija pomislila bih da sam u apoteci.
Nakon pijace preostalo je još da odem do parka Tivoli sa druge strane reke. Nedaleko od samog parka smeštene su predivni objekti koje obavezno detaljno razgledajte, a svakako najlepša je zgrada Narodnog baleta i opere.
Tivoli je mesto gde sam poverovala u teleportaciju: 10-15 minuta laganog hoda iz samog gradskog centra deli od predivne oaze za oči i dušu. Pod konac sređen park koji se pruža u beskraj i pretapa u šumu bio je kao poručen za poslednje sate u Ljubljani i sumiranje utisaka.
Kada posećujem neki grad tri stvari utiču na moju konačnu ocenu o njemu: ljubaznost ljudi, gastronomska ponuda i stanje toaleta za javnu upotrebu (dobro su raspoređeni, vidno označeni i vrlo čisti ). Ljubljana je za sve tri stavke dobila vrlo visoku ocenu.
Where all of Europe meets – slogan je koji sam pročitala na mapi glavnog grada Slovenije i nije pretenciozan. U Ljubljani ćete zaista videti obrise brojnih velikih evropskih gradova. Sređena po ugarski, lepa po italijanski. Mostovi će vas podsetiti na Firencu u malom (da, da mnogi će reći Venecija zbog blizine, ali meni je više Firenca), brojne vintage radnje na Berlin, u Tivoliju ćete za trenutak pomisliti da ste u Šenbrunu, a onda ćete u Miklošičevoj naleteti na zgradu zbog koje ćete misliti da ste u Gaudijevoj Barseloni.
Ne znam koliko je dodatno ušminkana zbog Eurobasketa, ali Ljubljana je ovog septembra blistala u svakom smislu te reči.
PS Kada sve ovo pročitam shvatam da sam bila vrlo opširna i opisna, ali vrlo mi se dopala Ljubljana 🙂 Ukoliko vam je potrebna neka od servisnih informacija, možete da nađete na Sandrinom blogu.
2 comments